Заштити нас, Пресветa Богородице!

Pokrov Presvete Bogorodice

На дан Покрова Пресвете Богородице, већ је хладно око нас. Тамни кишни облаци надвили се над нама и спустили се до тјемена глава наших. Вјетрови ледени почели да дувају и пријете да продру до самих костију. И заиста нам је потребно топло, вунено одијело да обучемо, да се заштитимо и закрилимо, и главе своје покријемо.


Хладно је око нас, но још је хладније и леденије у нама. Одавно нам се срца леде над оним што видјесмо, а још ће више, сва је прилика, да се леде над оним што ће нам бити досуђено да гледамо. Скоро је извјесно да ће вјетрови ратни, који се из даљине потмуло чују и полако назиру, донијети и сручити на земљу олује громовне и бујице мутне. Све што гледасмо и што ћемо, не дај, Боже, морати гледати, све се то већ збивало над несрећном земљом Србиновом. Ево већ деценијама многим некада дошуњана несрећа код нас се одомаћила и бестидно зацарила. А народ несрећни себе обезглавио. Не слуша никога ко га на несрећу његову опомиње; не иде за оним ко би га повести морао. Обезглављен, тумара на све стране, од једног „вође“ до другог, и све се дубље у несрећу заглибљује.


Давних дана ридао је Свети Владика Николај над земљом српском, прекривеном труповима људским. „Не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим. Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље“, кука свети Владика наш. (Молитва за српски народ) А од дана суза Владикиних до несрећних дана наших небројено је више тјелеса у земљу српску посијано. И да нам се несрећа преумножи, безбројне киле, стокиле, многи вагони отрова на српску су земљу изручени.


А шта клети Србин чини да несрећу од себе одагна, да је из авлија својих, њива и воћњака истјера? Шта, јадник, очекује, у кога надање своје полаже? Када је, у времена прадавна, народ Божији несрећа походила, на крају свих крајева и лутања, тај је народ Богу своме прибјегавао и од Бога помоћ добијао. Док су вође народне и главари с Господом општили, с Богом се савјетовали и у Бога своју наду полагали, Господ се борио за нардо свој. (2. Мој. 14, 14) Знао је Господ непријатеље народа свога камењем с неба тући, да их је више гинуло „од камења грднога него што их побише синови Израиљеви.“ (Ис. Н. 10, 11) Да не набрајам сва чуда Божија до онога кад се скупи пет царева аморејских, они и сва војска њихова на Израиљ, а Господ војева за Израиљ (Ис. Н. 10, 14) па је чак зауставио  сунце и мјесец, докле се не освети народ његов непријатељима својим. (Ис. Н. 10, 13)


А када је у времена давна, несрећа тешка  православном народу Божијем, грчком, у походе дошла, народ се Божији Пресветој Мајци његовој за помоћ обраћао и од ње заштиту добијао. То је порука и поука данашњег празника. Силна армада непријатељска, огромна војска сараценска – НАТО-вска, данас бисмо рекли – опколила Константинов град, да га разори, попали, грађане његове помори и у ропство поведе. Ни од куда спаса ни зрачка надеждног. Шта чинити, коме се молити? „Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко!“ био је савјет српски Србину у невољи. Бјеж’ у цркву, православни човјече. И Грци се у цркву сабише, на молитву кољена своја преклонише. А двојица од њих, чиста срца боговидаца, видјеше Пресвету Богородицу како са покровом својим народ вјерни закриљује. И тога трена, чудом Божијим, Сарацени, мухамеданци, окренуше у бијег лађе своје.


Пресвета Богородица је „многострадалну, али верну Богу, Русију посећивала својим многобројним иконама, њима је руском народу показивала свој покров. У свим за Русију тешким временима и ратовима, руска војска је неизоставно са собом носила и иконе Пресвете Богородице.“ (Архимандрит Јован (Крестјанкин) Беседа на дан Покрова Пресвете Богородице)


А шта народ српски, данас, у ова времена несрећна, која пријете да име Србиново са ове планете грешне збришу, и да у нетраг народ српски нестане, шта, дакле, Срби чине да несрећу своју одложе и да је од себе одгурну? Ево, на несрећу, шта раде: Упињу се, несрећни, да од срама понос чине, да некада Бели град бљувотинама гријеха содомског замраче, запрљају и казну Божију на главе своје призову. И умјесто да молитвено приклоне главе своје и кољена Мајци Божијој, они јој безумно мачем материнске груди пробијају. (Лк. 2, 35) Ваистину се обистинила ријеч пророчка, и Син је њен заиста „знак против којег се говори“ (Лк. 2, 34) и твори. Нигдје више, и нигдје прљавије него у грешном народу српском. Свака псовка, Сина њеног, свака прљава ријеч бачена на њега, свака слика ружна којом се њн Син блати, болна је увреда за њу и мач који пробада душу њену. А несрећни Срби истичу срамоту своју као понос што су први у Источној Европи организовали пљување Сина Божијега.


Глад се надвила над Србијом; нема довољно контејнера с отпадом за ровљење гладних по њима, а Србија, у име „слободе ријечи“ плаћа двије хиљаде полицајаца да штите стотињак „поносних“ аџувана. Мили Боже, куд смо зашли! Браћо моја и сестре, Бојим се да је већ прођен и пређен онај камен, гранични, са којег нам је повратка било. Али у безнађу у којем се нађосмо, ако уопште икакве надежде више може бити, клекнимо и заридајмо Мајци Божијој, да умоли Сина њеног  да одврати гњев његов уперен на нас, да нас  до конца не истријеби. Амин.

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Share on StumbleUponEmail this to someone