Испуњава ме радошћу, и поносом, морам да признам, сазнање да сам познавао, виђао, и, кратко вријеме, исту топлоту свјетлости сунца Божијег осјећао, и ваздух исти удисао са једним светитељем, и то, светитељем из рода нашег, српског. Десницу сам му цјеливао и благи поглед очију његових са собом понио. То је Свети Владика Варнава Хвостански Исповједник (Настић).
Средином прве деценије овог вијека, Српска црква га је објавила светим цијелом роду православном у васељени. Свети Владика Варнава слави се 12. новембра, по новом календару.
Не само да сам познавао Светитеља него ме је Господ подарио да се са Светим Владиком постхумно дружим. Наиме, као млад свештеник, почетник, у тузланској Саборној цркви, имао сам срећу да за старијег брата имам Проту Тодора Тошу Трипуновића, Озренца, који је са страдалним Владиком годинама дијелио судбину робијашку и сва страдања до покушаја њиховог убиства. Прота Тоша ми је, док смо, пред јутарња и вечерња богослужења, око наше цркве шетали, до у детаље приповједао њихове дане, ноћи и страдања у Зеничком злогласном затвору. Коз те дуге разговоре и шетње Свети Владика је постао дио моје стварности, свети човјек којег сам добро упознао.
А како сам, и лично, упознао овог Светитеља:
Године 1964, сабрали су нас, голобраде дјечаке, дјечицу, и поново отворили чувену Карловачку богословију.
Морам, овдје, да застанем и да са вама подијелим ово што слиједи. Ондашња голобрада дјечурлија, момчићи, нисмо знали, нити смо помислити могли да смо и ми сами, тада, у неку руку, херојчићи, хероји били. Чим смо у та „вунена времена“ стазом Божијом кренули, били смо од „свијета овога“ изопштени; одбачена каста постали; на спрдњу и ругло изложени.
Богословија без струје, воде, гријања – без врата и прозора. Све разлупано, ишчупано, уништено. Све до у ледене јануарске дане на поду се лежало. Стојим сваком живом да заклетвом потврдим ово што говорим, а, Богу хвала, има још свједока да тврдњу моју да оснаже.
И није ово било најгоре. Замислите како се осјећа дијете, на прелазу у младићство, кад пролази улицом а дојучерашњи његови другари, и другарице, што се болније примјећивало, окрећу главу и на другу страну прелазе. Не познају свога другара, а кад су почели да нас (пре)познају, било је то кроз поспрдна питања и коментаре. А ми смо своју изопштеност с постојаном вјером, у коју је мало ко вјеровао, исповједнички проносили. И то не једну или двије године, него године многе испуњене пљувањем у страну и узвиком „баксуз“.
А кад сам прешао на овдашње просторе, обремењен илузијама и надањима, још прве године моје службе роду овоме, био сам написмено – а неписмено – тужен највишим епархијским властима да сам комуниста, и та ће тужба остати да свједочи за мном и кад ме више не буде било.
А и наши учитељи и васпитачи – касније сам увидио – јунаци су били. Сад ми је јасно да је, онда, била невиђена храброст, безумна, од комуниста озлоглашеног, и на тешка страдања изложеног, Владику Варнаву позвати, да дође да се са ђацима сретне, да младиће учи, савјетује.
Уочи своје мученичке смрти, 11. новембра 1964. године, Владика Варнава је са нама подијелио наш скромни богословски ручак па смо, послије ручка, наставили дружење. Обасипали смо га нашом дјечачком знатижељом, питали га питања многа, а он је радосно одговарао, учио нас.
За све вријеме, уз њега, малог и лепршавог, скоро, била су двојица грмаља; један с лијеве а други с десне његове стране. Стражарили над њим, „опасним по државу“. И кад су пошли од нас, задње што је у моме оку остало, била су њих двојица, огромних, на задњем сједишту аута, и он, скоро невидљив, у средини.
Наш сусрет је, свакако, требало краће да траје, али ми му нисмо дали да устане; питање је престизало питање; безброј их је било. Тако је Свети Владика остао са нама до вечерња. За вечерње само, заједно, пошли у Карловачку Саборну цркву; Богу се драгом помолили, и, коначно, послије вечерња, с погледима љубави Владику испратили.
Сутрадан је, изненада, отрован, умро.
Вјерујем да је тај сусрет са богословском дјецом био пресудан да му злотвори живот прекрате. Отрован је у вријеме кад је био у напону стваралачке снаге; педесет година му је било.
Сад да чујете ко је Свети Владика Варнава Настић био:
Рођен је посљедњег дана мјесеца јануара 1914. године, овдје, у Америци, у Гери код Чикага, држава Индијана. Кад му је било 8 година, родитељи су се вратили у Отаџбину, и повели дијете, Војислава, у Сарајево. У Сарајеву су држали ресторан „Американац“. Војислав је у Сарајеву завршио све школе, закључно са гимназијом.
Рано је млади Војислав исказао жељу за монашким, подвижничким животом. Заједно са оцем својим пошли су Светом Владики Николају, а Владика је одложио тај чин за касније. Војислава је усмјерио на Богословски факултет Српске цркве.
Његови другари са Факултета свједоче о Војиславу Настићу да је предњачио владањем страних језика и општом културом. Дипломирао је у року и у вријеме студија објављивао своје радове по богословским гласилима онога доба.
Господ му је услишио жељу за монашењем и, опет, један светитељ српски, мученик митрополит Петар Зимоњић постригао је његову косу и прихватио монашки завјет младог Војислава 1940. године.
За епископа Српске цркве изабран је дана 20 маја 1947, а хиротонисан крајем исте године.
Епископску катедру никад наслиједио није; режим то није дозволио. Као услов, од самог почетка, властодршци су захтијевали да потпише изјаву лојалности и сагласности са режимом. Владика никад није пристао; ни након многих и честих посјета удбаша, и крвавих батина које је од њих, ноћима, подносио.
Требало је у мученичкој Српској цркви наћи паралелу злочинцу Степинцу и коцка је пала на Владику. Крајем 1947. године, осудили су га на 11 година робије. И кад је, мученик, дуге године одробијао, слободу никад дочекао није.
За наше знање је, да су све личности, преплетене у Владикино страдање, били – Срби.
Робијао је Владика у неколиким казаматима и свуда свједочио Христа свога, непоколебљиво. Ваљда је већ и мучитељима доста било. Ријешили су да га се отарасе. А како се то збило, до у ситне појединости, као што рекох, приповједао ми је Прота Тоша.
Робијаше су свезане, у парове, жицом ошром, стрпали у воз. Са Владиком је био свезан римокатолички жупник. Пребацивали су их, тобоже, из Зенице у Митровицу. Надомак Митровице, у селу Славковцима, усред ноћи тамне, зауставили су воз, одвојили локомотиву и робијаше оставили немилосрдној судбини на милост и немилост. Наравно, налетио је, у пуној брзини, теретни воз и свом снагом сручио се у вагон робијашки. Од удара, Владика је одлетио у ваздух и на камење се сручио. Бијесни што га смакли нису, изломљеног, дигли су га са операционог стола и убацили у камион. Касније су га у болницу вратили и ту је Владика пуних 7 мјесеци боловао.
Можда се, некад, браћо моја и сестре, питате, како се светитељство стиче. И ово, што сте о Светом Владики Варнави Настићу чули, довољан вам је одговор. А тога има још пуно да се износи. Ето, Свети Владика, од свег имања свијета овог, посједовао је једну избледјелу, браонкасту мантију. И ја га таквог памтим. Кажу, испод мантије носио је поцијепане панталоне. Све своје раздавао је свима око себе.
Ријетки су били дани кад није строго постио. Који су му блиски били свједоче: понедјељком, сриједом и петком ништа окушао није; уторком и четвртком на води а смо суботом и недјељом на уљу. Рибу је узимао о највећим празницима а месо никад. И ми, богословска дјечурлија смо то знали: говорио нам је о томе школски друг наш, из клупе, од нас, дјеце, значајно старији, ђакон Викентије Вујовић, Владикин сакелејник.
Страдање је било Владикино свјесно опредјељење. Могао га је лако избјећи; један потпис – и ето мира, славе и људског почитовања, на претек. Да не помињемо да му је Поглавник нудио врховање над такозваном Хрватском православном црквом. Подразумијева се да је ту понуду Владика глатко одбацио.
Упућујем вас, браћо и сестре, да нађете – има је на интернету – Владикину приступну бесједу о његовом хиротонисању за епископа. Из те бесједе видимо да је Владика добро знао каква су времена и на какав се призив одазвао. „Епископство је Голгота – вели он – јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота.“ „Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће и част добити. Онај, који је међу људима примио највећу част, поднео је, пре тога, и највећу жртву. Јер је Он, по Својим сопственим речима, најпре морао проћи Голготу, да би тек после тога ушао у Своју славу.“
И Владика Свети Варнава Настић, свједок Христов минулих наших дана, знао је да је својим уздизањем на владичанско достојанство на жртву Голготе Христове осуђен био. „Све што могу рећи, и највише што могу рећи – вели он – то је, да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем.“
Исчитавао је Владика своје вријеме, прозирао је прозорљивим својим видом у времена која слиједе и пророчки нас позива да га слиједимо на његовој страдалној стази којом се до Господа долази. „Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног, и поврате у благо наручје Оца небеског.
Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света.“
То је, браћо моја и сестре, било у „вунена времена“ у којима је Свети Владика свој крст страдални носио; то је и данас, у истој мјери, само што лукави, сада, перфидније наступа и тако премноге људске душе у своје мрежу сакупља.
Ово су биле Владикине приступне ријечи; узмимо их као његову опоруку, завјет, и савјет, и имајмо их у душама својим кад овим свијетом ходимо.