Црква међу нама

all-saints

Одавно, овдје и ондје, имамо узбуђења због Цркве, или ми мислимо да се ми због ње узбуђујемо. Међутим, кад мало размислимо, видимо да се ми слабо због Цркве сикирамо и потресе доживљавамо. Ми се, уствари, замлаћујемо са нечим што смо Цркви на плећа натоварили а што са њом мало везе има.

ШТА ЈЕСТЕ А ШТА НИЈЕ ЦРКВА

Ми очекујемо од Цркве да нам попуни све празнине живота а најмање хоћемо да се користимо оним што нам она нуди, духовно узрастање и спасење. Узвођење са земље на Небо, првенствујућа је намјена Цркве. Ми, међутим, од Цркве тражимо да нам буде клуб и кафана, социјална установа, разбибрига; да нам јела и весеља припрема; дакле, све оно што је, управо, супротно њеном бићу и назначењу. Отуда сви наши сукоби и невоље. На силу, ми гурамо Цркву у овај свијет и у бриге свијета овога а она нас позива супротно: да се не саображавамо овоме вијеку, него да се прображавамо ума свога обнављањем, да искуством познамо шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим. 12, 2) Ово што ми, углавном, радимо и чиме се бавимо, далеко је од воље Божије. Имали су стари хришћани јела и весеља на све стране да су хтјели. Могли су са осталом свјетином ићи у арене да се забављају гладијаторском крвљу. Било је тркалишта и купалишта, забава и гозби и сваког чуда. Све су они то напустили и од тога побјегли да би у гробној тишини подземних катакомби и скровитих мјеста ломили хљеб жртвени и бдјели свакодневно истрајно и једнодушно на молитви и мољењу. (Д.ап. 1, 14) Тако су они, издвојивши се из већине, постали род изабрани, царско свештенство, народ свети. (1. Петр. 2, 9) Ми, данашњи, назови хришћани, на силу угуравамо Цркву у све оно од чега су први, и прави, хришћани бјежали.

ХРИШЋАНСКИ ПРЕЦИ И ПРЕТХОДНИЦИ

Вриједности су нам потпуно изврнуте и изокренуте. Првехришћанске заједнице обазовале су се око свете Литургије. Света Литургија – приношење Бескрвне Жртве, Тијела и Крви Христа Спаситеља – била је стожерна сила која их је све обједињавала. Један је хљеб, једно смо тијело многи, вели свети Павле, пошто се сви од једног хљеба причешћујемо. (1. Кор. 10, 17) Од свга тога, данас, остао нам је законски захтјев, и тако, законски, срочен, да се кандидати за руководећа мјеста у црквеним општинама, редовно причешћују. И тај, формални, захтјев, законски, многи испуњавају. А многи, опет, ни толико. Добро је, мислим, да је тако, јер куд би нам душе када би такви узимали Тијело Христово и крв само зато да би испунили слово закона. Смисао учешћа у Евхаристији је пуно дубљи и садржајнији; тражи се од онога који је намјеран да предњачи у једној црквеној заједници да буде благодатно уроњен у биће Цркве и да из те дубине црпи духовно знање које је другачије од све памети и знања овога свијета.

РУКОВОЂЕ ЦРКВЕНЕ

Онима који треба да предстоје црквеној заједници и да руководе њоме, свети апостол Павле савјетује скромност; да не мисле о себи више него што ваља мислити, него да мисле смиреноумно, сваки по мјери вјере коју му је Бог удијелио. (Рим. 12, 3) И да двоумљења не буде: вјера је основно мјерило по којем се одлучује ко је достојан да стоји испред црквене заједнице. Који управља нека је ревностан, (Рим. 12, 8) вели, даље, свети Апостол. У Цркви се лако препозна ко се и због чега се у њој ангажује: да ли у славу Божју или у славу сопствену. Ти, које слава људска Цркви наметне, засијеку, добоко и болно, славу своју и самовољу у тијло Цркве због чега она дуго крвари и пати. Хришћанима апостол Павле вели, да се све што год чине, ријечју или дјелом, све чине у име Господа Исуса Христа, захваљујући Богу Оцу кроз Њега. (Кол. 3, 17)

ХРИШЋАНИ – РОД ИЗАБРАНИ

Прве старјешине Цркве Божије, њени стројитељи и ширитељи, црквену заједницу заокружују у једну породицу која, живећи сред свијета, својим јединством и јединственим начином живота, одваја се и издваја од свијета. Сам Господ, у амантетној својој молитви, моли Оца да чини да Његови сљедбеници, хришћани, које оставља, сви једно буду. (Јн. 17, 21) Будите једне мисли међу собом, (Рим. 12, 16) изграђујте један другога, (1. Сол. 5, 11) упућује нас апостол. Молимо вас пак, браћо, савјетујте неуредне, тјешите малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према свима. Гледајте да нико не враћа коме зло за зло, него свагда идите за добром, међу собом и према свима. (1. Сол. 5, 15) Заиста, родитељски звуче ове апостолове ријечи: „Будите муђу собом благи, милостиви, праштајући један другоме као што је и Бог у Христу опростио вама“. (Еф. 4, 32) Тај осјећај припадности једној заједници, као породици, апостоли су стално потхрањивали и упозоравали кришћане да пазе на оне који „чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се, јер такви, вели свети апостол, не служе Господу нашем Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих“. (Рим. 1, 4)

ОДНОСИ ПРЕМА ОДПАДНИЦИМА ОД ВЈЕРЕ

Према празноговорљивим, (Еф. 5, 6) бунџијама и одметницима из заједнице, апостоли и стари хришћани били су непопустљиви. Хришћанска заједница је била строга и јака, увијек водећи бригу о чувању поретка и здравих односа у организму. „Не знате ли да мало квасца све тијесто укисели“, (1. Кор. 5, 4) подсјећа на ту истину живота свети апостол Павле хришћане Коринта. Своме ученику, а епископу, дакле старјешини црквеном, Титу, апостол Павле пише: „Човјека јеретика, по првоме и другоме савјетовању, клони се“. (Титу 3, 10) Кратко и јасно. Нема пуно мољења и убјеђивања. Хоћеш ред и слушаш, у реду је; нећеш ли, онда својим путем. „Нико да вас не заварава празним ријечима, јер због тога долази гњев Божји на синове противљења.“ (Еф. 5, 6) И сам апостол Павле, са свом својом добротом и ширином, знао је савјетовати, рекли бисмо, врло радиклана средства. На примјер, кад Коринћани бијаху млаки у осуди једног блудника између њих, Апостол их кори и наређује, да се такав преда сатани. (1. Кор. 5, 15) У другој својој посланици, истим, коринтским хришћанима, Апостол поручује да се не упрежу у исти јарам с невјерницима, (2. Кор. 6, 14) а хришћанима ефеским, да не буду саучесници са грешницима. (Еф. 5, 7) Ако је неко огрезао у својој упорности и непослушности, таквога, наређује Апостол, треба обиљежити и не дружити се са њим, да би се посрамио. (2. Сол. 3, 14-15)

ПОДЈЕЛА ДУЖНОСТИ У ЦРКВИ

Црква је тијело Христово. И као што је за нас важно да нам је сваки дио тијела здрав, тако је и за Цркву битно да је сваки дио њеног организма здрав и сврсисходан. Као што у једном тијелу имамо многе уде, и сви уди немају исти посао, тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима. (Рим. 12, 4-5) Свако у Цркви може да допринесе по мјери своје вјере и способности. Одабранима се даје да се испред свих за све старају. Њима, од осталих, слиједује љубав и поштовање због дјела њиховог. (1. Сол. 5, 12-13) Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, (Јевр. 13, 17) вели свети Павле хришћанима из Јеврејства.

ОДЛУЧИВАЊЕ У ЦРКВИ

У природи и суштини Цркве је саборност, да се одлуке доносе на скупу браће. То је свештени чин, јер је Дух Свети садржан труду вјерних. Апостоли су своје одлуке саопштавали уз обавезну напомену да оно, што је одлучено, угодно би Светом Духу и њима. (Д.ап. 15, 28) У дјело одлучивања била је укљужена цијела Црква, дакле, сви вјерни. Да не помислимо да се ради о некој анархији, јасно се даје редослијед важности учесника скупштине старе Цркве. То се види из овог, и њему сличних, примјера. „Тада нађоше за добро апостоли и презвитери, са свом Црквом, да изаберу између себе људе и да пошаљу у Антиохију. (Д. ап. 15, 22) Прво, дакле, апостоли – епископи, па презвитери и, на крају, лаици.

ЕПИСКОП – СТАРЈЕШИНА ЦРКВЕ

Његова овлашћења

Апостол Павле се, у неколико махова и различитим поводима, не либи да хришћане Коринта подсјети на то да је он тај који има власт више него остали, (2. Кор. 10, 8) за случај да су они, знајући га доброг и широкогрудог, то заборавили. На другом мјесту их упозорава да би он ту власт могао строго употријебити за изграђивање њихово. (2. Кор. 13, 10)

Старјешинама црквеним, епископима, које су постављали, апостоли су давали широка овлашћења и неријетко их упућивали да се они својим овлашћењима користе. Епископу Титу, апостол Павле наређује да кара своје стадо без поштеде, да би били здрави у вјери. (Титу, 1, 13) „Нико да не презире твоју младост“, (1. Тим. 4, 12) пише свети апостол Павле младом епископу Тимотеју. „Оне који гријеше покарај пред свима, да и остали имају страх.“ (1. Тим. 5, 20) „Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши са сваком стрпљивошћу и поуком, пише му он. Јер ће доћи вријеме када здаве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима.“ ( 2. Тим. 4, 2-3)

У ово непокорно вријеме „чешача ушију“, није згорег да се подсјетимо ових истина Цркве, да разумијемо њено биће и намјену, па да је ослободимо од баласта којим смо је оптеретили да би она нас ослобађала од терета наших и приводила нас Богу у Царство небеско.