У обогаћеном издаваштву наше Цркве, у новије вријеме, појавило се неколико књижица које нас упућују како да се понашамо у цркви, храму Божијем. А ја бих да усмјерим нашу пажњу на то како да се понашамо прије него што у свети храм дођемо; шта да чинимо да наш долазак у дом Господњи буде Богу милији а душама нашим плодотворнији. Дакле, да на сусрет с Господом и молитвени састанак с Њим на вријеме стижемо.
Ми, свештеници, обично почињемо служење свете Литургије пред полупразном црквом. Како света Литургија тече и одмиче, тако се појављују све нова и нова лица закашњелих, и храм се полако пуни. Кад света Литургија своме концу дође, тад вјерника највише има. Отуда се ми послије тјешимо и велимо да је „црква била пуна“, да је пуно свијета дошло“. Ово нарочито важи кад се десе парастоси, крштења, вјенчања и др, па се пуно народа појави који, уствари, својим послом долазе а на Бога, домаћина у цркви, у дому Његовом, и не осврћу се.
Нећу се бавити ни тим колико наша неуредност и немарност према Господу смета и ремети оне који су тачни и који настоје да у храм Божији, дом Господњи, увијек на вријеме стигну. Нећу, дакле, говорити о лупању вратима, скретању пажње на себе нашим закашњелим ходом кроз дом Господњи. Покушаћу да овој нашој немарности приђем са још једне, суштинскије, стране.
Четврта Божија заповјест слови: „Сјећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради и сврши све послове своје, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу“. Седми дан је Божији дан и припада Господу. Ми смо ту помутили појмове па узимамо да је на нашу вољу да ли ми хоћемо или нећемо да Господу посветимо седми дан. А Господ Бог, у својој четвртој заповјести, сасвим је јасан: седми дан је његов дан и он мора бити враћен њему.
Свети Јован Златоусти овако вели: „Недјеља има седам дана; ових седам дана Бог је раздијелио с нама тако да Себи није узео више а нама оставио мање; чак их није раздијелио ни подједнако: није узео себи три а нама дао три, него је теби одијелио шест дана а Себи задржао један. Међутим, ти нећеш да се уздржиш од житејских послова ни у тај цијели један дан него поступаш као крадљивци светиње (свјатотати); и ти се тако усуђујеш поступати с тим даном, крадећи га и употребљујући на земаљске бриге, иако је он освећен и назначен за слушање духовне науке. Но, зашто говорим о цијелом дану? Како је поступила удовица с милостињом, тако поступи и ти с временом тога дана. Она је приложила двије лепте и задобила велику милост Божију; тако и ти удијели Богу два сата (молитве у цркви) и унијећеш у свој дом приход многобројних дана. Ако ли не, то можеш упропастити трудове цијелих година зато само што нећеш да се уздржиш од рада у току малог дијела једног дана. Бог, кад Га заборављају, може уништити и сабрано богатство.“
У раној Цркви, у доба светог Златоустог и других свјетила вјере Православне, ревност је била јача; душама раних хришћана разливала се света и свјежа, бистра вода вјере хришћанске. Чујете на светој Литургији свештеника кад узвикује: „Оглашени изиђите!“ То је остатак праксе из ране Цркве када су оглашени: некрштени и јавни грешници, заиста из цркве излазили. Постојала је институција вратара црквених, парамонара, који су одмах затим затварали црквена врата и онима који би случајно закаснили, приступа Светој Тајни Евхаристије, светој Литургији, више није било. Данас, нажалост, ревност је попустила па ми не можемо више да говоримо не о данима и сатима него тек о минутама.
За све се данас нађе времена: за наша сједења и вјечита претакања из шупљег у празно, за наша, скоро ритуална, глуварења по продавницама, плазама и моловима, за убитачна буљења у телевизијске кутије, и за све што шта дрго, потребно и непотребно. Једино, кад нам је у цркву поћи, чак и кад је, коначно, одлука пала, онда однекуда изнађемо хиљаду „пријеко потребних ствари и послова“ да и онај један једини сат, што смо наумили Богу да посветимо, да и тај сат осакатимо и скратимо и да на састанак с Богом, у дому Господњем, са закашњењем стигнемо. Тако се пред Бога, онако успут, појавимо.
Од Бога нам је све што имамо: живот наш и сви дуги дани и године. Господ нас храни и здравима држи. Свако од нас, и сви наши, у Божијој смо милости. Кад нас неко од људи задужи нечим што ионако његово није – јер шта је на Земљи наше – или кад идемо на састанак с неким од кога нешто очекујемо или од кога зависмо, ми добро пазимо каквог изгледа на тај састанак идемо и да тамо, ако је могуће, и прије времена стигнемо. А кад Богу Сведржитељу и дародавцу пођемо, онда мислимо да код Њега и овлаш, онако узгред, с вишка свога живота и времена, стигнемо.
Но, заиста не бисмо смјели сметнути с ума да је сусрет са Богом, како нас упозорава митрополит Антоније Блум, „нешто што личи на Старшни Суд. Прилазиш Богу, стајеш пред Њега лицем у лице с Њим, и шта? Одлазиш или осуђен или оправдан, средине нема и не може бити“. Све се, дакле, своди на једно: Ако си већ одлучио да Богу узвратиш један мали дјелић живота од Њега ти дарованог, учини то како ваља, да ти на добро, и спасење, буде.
Гријешимо стално и свуда, не гријешимо бар тамо куда одлазимо да се од гријеха чистимо. Свети Теофан Затворник опомиње нас на чињеницу да „сваки храм има свог анђела чувара, свога небеског заштитника, који на невидљивим хартијама записује понашање свију присутних. Храм је мјесто гдје пребива Господ, небо на земљи“.
Свети псалмопјевац Цар Давид, уводи нас у своју усхићеност кад му душом пролази сјећање на тренутке у храму Господњем проведене. „Душа се моја прољева – вели он – кад се опомињем како сам ходио сред многога људства, ступао у дом Божији, а људство празнујући пјеваше и подвикиваше.“ (Пс. 42, 4) За највећу срећу и благослов од Бога он држи то да се може ићи у цркву, дом Господњи. „Благо ономе кога избираш и примаш, да живи у дому твом.“ (Пс. 65, 4) „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву Његову.“ (Пс. 27, 4)
У многим стварима, а у овој поготово, требало би да вратимо ону свечану и свету дисциплину кад је недјеља била заиста дан Господњи, кад се својом свечаношћу и светошћу издвајала из осталих дана, такође, Господњих. Па и ми, да устанемо, спремимо се свечано и кренемо с радошћу, и на вријеме, у сусрет Господу. Да сваки наш поступак тога светог дана буде другачији, светији и свечанији. У недјељу, дан Господњи, да се издвојимо и узлетимо из наше, често туробне, свакодневице; како то, с путовањем, упоређује отац Александар Шмеман: „Служење, вршење Евхаристије, може најпре да се схвати као путовање или процесија. То је путовање Цркве у димензију Царства Божијег. Путовање почиње када хришћани оставе своје домове и постеље. Они стварно остављају свој живот у овоме садашњем и конкретном свету, и без обзира да ли треба да путују петнаест миља или да пређу само неколико улица, светотајински акт се већ дешава, акт који је услов свега осталог што треба тек да се деси. Јер они су сада на путу да образују цркву, да буду преображени у Цркву Божију.“
И ми, да служимо Господу весело и да идемо пред лице Његово пјевајући; (Пс. 100, 2) да улазимо на врата Његова са славом, у дворе Његове с хвалом, (Пс. 100, 4) да би нам доласци Господу заиста на спасење били.