Славa

saints

О јединствено српском обичају, СЛАВИ, писано је пуно, и на све стране. Ја намјеравама да се ограничим на најучесталије неспоразуме и погрјешна схватања о слави.

Најчешће се чује  да неко не слави јер му отац “није предао славу“. То је потпуно погрешно схватање, највјероватније, преостало из времена тзв. задруге, када се живјело заједно, у задрузи, по неколико генерација, од прадједа до праунука. Разумије се да су, тада, сви заједно славили. То је било природно стање у околностима у којима се живјело.

Међутим, и онда, ако се син, из ко зна којих разлога, дијелио, изводио своје из задруге, онда је он, под својим кровом и новим огњиштем, почињао самостално да слави. Било је нормално да му отац благослови да почне да слави.

Слава се не предаје. Србин слави докле дише; једино се форма мијења.

Патријарх Димитрије исприповједао је Проти Чворкову, као младом богослову, какав је обичај био када је нови домаћин заснивао дом и самостално почињао да слави.

Са претходне славе, у старој кући, стара домаћица, мајка, извадила би из колача и сачувала оне дијелове који су, крстолико, били преливени освећеним вином.Ти би се дијелови остављали уз кандило и славску икону и сушили и, у неко вријеме, мајка би их у авану ситно издробила, истуцала, и, као брашно, сачувала за синовљев колач. На исто мјесто похрањивао би се и остатак старе славске свијеће.


Родитељи би, уочи славе, окупили неколико најугледнијих људи из села и пошли би, сви заједно, до синовљеве куће. Пред кућним вратима би застали па би отац упитао угледне људе шта они мисле, да ли је његов син достојан да отпочне самостално да слави. Након потврдног одговора сви би, свечано, ушли у нови дом. Стара домаћица би, у већ припремљено брашно за нови колач, усула остатке старог колача; стара свијећа би била упаљена па би млада домаћица умјесила свој, нови колач. Тако се везивао стари колач са новим, пламен старе свијеће са пламеном нове. Нови домаћин би отпочео да слави у свом дому а отац је настављао да слави као што је и до тада славио.

Данас се практикује да отац и син заједно, у цркви или у старом дому, са свештеником, преломе колач;  отац да сину половину освећеног колача, он то понесе својој кући и идуће године почне и он да слави.

Уза све, дужно, поштовање родитеља, синови треба да нагласе своју жељу да и они, за своју дјецу, најприје, па онда и за кумове, рођаке и пријатеље желе да славе и да њихов дом, такође, треба да буде закриљрн славом и заштитом кућног свеца.

Однекуд се увријежило, погрјешно, схватање  да се за неке свеце, Светог Архангела, на примјер, не спрема жито. Из претходно реченог види се у коју сврху жито се спрема па и за Светог Архангела, живог свеца, жито се приправља.

Свеци су зато свети јер су живи. Пред Господом нема мртвих. “Неће те мртви хвалити, Господе.“ (Пс. 115, 17) “Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса или ће мртви устати и тебе славити?“ (Пс. 88, 10)

У новије вријеме, опет, водећи више рачуна о споредним неголи о суштинским стварима, неки помјерају славу кад је њима, или гостима, најподесније.

Са светињом се не треба играти. У Цркви се ништа “кобајаги“  не чини. “Славо моја, твој дан, од Цркве ти дарован, био је прошао а ми ћемо претендовати и одглумити као да си нас данас походила.“

“Какав дан, таква част.“ Ако је слава пала у посни да, посно се припрема. Боље је не славити него свеца и Бога гријешењем срдити.


У скорије доба увријежио се обичај да се на славу иде са поклонима и пакетима како се некада на свадбе ишло. Ако је то сада постао наш обичај, доскора, свакако, није био. На славу се поклони нису носили. Старије би жене најмлађој чељади доносиле понеку бомбону, „шећерку“, јабуку или нешто слично.  Моје је мишљење да су нам тај, несрпски, обичај подвалили они који су своје славе заметнули, па да се искупе, почели су да доносе поклоне.

На гостопримство се узвраћало гостопримством, и то је било све.

Те новотарије прилично оптерећују кућне буџете. Због тога што неко помисли да није у стању да са „одговарајућим“ поклоном неком у кућу пође, и не иде томе у кућу  па му ни тај, послије, узвратити не може. Отуда су нам славе с гостима све тање а издаци, ипак, већи.

Слава, и у најрадоснијим околностима није пијанка и теревенка него, прије свега, молитвени чин  и домаћинско сабрање честитих људи.

Понегдје је ушло у обичај да се у жалости не слави. Како нас учи Свети Владика Николај, то долази од збрке појмова. „Само они не славе који славу сматрају весељем као и свадбу“, вели он.

„Ако се не свадбује у жалости, слави се слава у жалости. И баш, нарочито у жалости. Баш када је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божјим на молитву. Тада и свеци, односно, Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А када нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо“, закључује Свети Владика.

Да су славски обреди освећења жита и резања славског колача вршени на народном, српском језику, боље би се схватило да је слава породични помен умрлима. То се из молитве благосиљања жита најбоље види. „Јер слуге Твоје принесоше ово теби у славу твоју и у част светога (који се слави) и у спомен оних који помријеше у благочестивој вјери“.  Прекидајући слављење, ускраћујемо нашим преминулим помен и молитву која је спасоносна за душе њихове.

Разлог више да у жалости славимо је у чињеници да славско жито изражава нашу вјеру у васкрсење. „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенице, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, многи род доноси“, (Јн. 12, 24) учи нас Господ наш. Као и зрно пшенично, и ми се разлажемо да бисмо за вјечност оживјели.


Једном несрећном оцу, који је био сахранио јединца сина, па објавио да више не жели славити, Свети Владика шаље писмо, тјеши га и учи, па и прекоријева, и наводи му примјер да наши преци, ни у најтежим тренуцима, нису престајали славити. „На дан свог крсног имена војник је у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга поред себе. На прси му стави хлеб и вино. А он, гологлав, продужи да пуца, по наредби. ‘Шта ти ово значи’, упита га старешина. ‘Слава ми је, господине! Па рекох, нека буде у исто време и даћа мом земљаку; он ми ето служи уместо трпезе у овој мочвари.’

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Share on StumbleUponEmail this to someone