1. Кор. 6, 12 – 20
Црква нас, кроз слово Апостолово, упућује на мјеру и трезвеност у свему. „Све ми је дозвољено, али све не користи – вели свети апостол Павле. Све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме.“ (1. Кор. 6, 12)
Ово мудро Апостолово упутство добра је прилика да сами поразмислимо о неким стварима и, у духу Апостолових ријечи, нађемо одговоре на нека питања на која Саборна црква није стигла одговоре дати. „Све ми је дозвољено али не дам да ишта овлада мноме“, вели свети апостол Павле. То: „Не дам да ишта овлада мноме одговор је на многа од тих питања.
Наиме, упитају нас наши парохијани да ли је пушење, на примјер, гријех, јер се у Светом писму не говори о томе. Не говори се, такође, ни о многим другим појавама које је ово, рекао бих, апокалиптичко вријеме на нас нанијело; на примјер, о клонирању, о давању својих органа и другом којечему. Свето писмо није азбучник појединачних питања и одговора и рецепата за рјешавање специфичних проблема али из свеукупног духа Светог писма ми ишчитавамо одговоре на сва питања која пред нас живот поставља.
Да ли је пушење гријех? Јесте, пушење је гријех, и то озбиљни. То је гријех са тешким посљедицама по онога који тај гријех чини и по оне који у окружењу грешника живе. Статистике – ако им је вјеровати – тврде да у Америци, годишње, скоро пола милиона људи умре због пушења. Од десеторо плућних болесника, деветоро су пушачи. Научно је доказано, (тврди Тони Ворен, „Је ли пушење гријех?“) да је могућност срчаног удара код пушача три пута већа него код непушача. Пушење је постепено, али сигурно, убијање себе – самоубиство. Да ли неко може да каже да самоубиство није гријех?
Пушењем се наноси штета здрављу недужној околини. Стварно се згрозим кад видим наше људе како у присуству мале дјеце, по навици, спонтано, чим се столу и столици приближе, кутију цигара ваде и немилосрдно и безобзирно почну да диме. Док трепнете, цијела просторија се испуни димом, да га ножем сјећи можете, и човјеку нормалном ту мјеста више нема. А јадна дјеца, чија су плућица тако њежна, трчкарају около, јуре се, играју и удишу тај отров на килограме. И неко ће опет да каже како тровање недужних бића није гријех.
„Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији“, (1. Кор. 6, 19-20) вели се у Светом писму. Пушачи, и сви други, пијанице, блудници, на примјер, који страстима својим тјелеса своја разарају гријеше кад кажу: „Ако се убијам, себе убијам; ако се дуваном и алкохолом трујем, себе трујем“.
Свети апостол Павле јасно ставља до знања да ми нисмо своји, да наша тијела нису наша и да ми ни са тијелима својим не можемо да радимо што хоћемо. Господ наш се оваплотио, примио људску плот – тијело, узнио га на крст и вазнио га на небо. „Купљени сте скупо“, (1. Кор. 7, 23) опомиње нас свети Апостол и не робујте никоме и ничему.
И када све ово не би било тачно, ево светог апостола Павла који поставља јасно омеђену границу: је ли нешто овладало тобом, ма шта то било: преједање, препијање, спавање, секс, лов, риболов, голф – да у бесконачност не набрајам све наше страсти поробљиваче – ти, човјече, гријешиш и – амин. Јеси ли постао роб некој страсти и њу, по нужди а не по свом хоћењу, стављаш испред и изнад истинских врједнота, ти, чово, гријешиш, заглибио си се дубоко.
Сјетите се да Господ лијепо каже: „Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан“. (Мт. 10, 37) Другим ријечима: Ако те тац твој, или мајка, кћерка твоја или син твој, дакле, твоји најближи и најдражи, одвајају од Бога и сметња су твоме спасењу, одбаци их од себе. А шта да кажемо за безбројне зване а недозване и неодазване који баш оне тренутке, које би требало Господу да узврате, баш те тренутке – недјељом и празником, на примјер, проведу на пецању, лову, риблову, фудбалу, голфу, и тако редом. Није ли лукави то тако прередено намјестио да нам под формом нашег здравља, релаксације и оснажења потури своје разне занимације да нас од Господа нашег одвоји.
Узгред буди речено: Видите ли како, наједном, петак, дан у који је Господ разапет био, тај дан постаде даном одмора, жељеним и чеканим даном кад се народ задовољствима свих врста предаје.
„Ко нема власти над духом својим, он је град, разваљен, без зидова,“ (Приче, 25, 28) вели Премудри Соломон. Чему год да се човјек препусти, ту више човјека нема. Он није више свој господар. „Јер од кога је ко побијеђен, томе и робује.“(2. Петр. 2, 19) Колико пута нам се деси да сретнемо некога ко би могао и да нам се допадне, или нам се баш и допадне, с ким бисмо, можда, могли друговати и послове водити, али за кога сазнамо, махом, касно, да је подлегао некој својој страсти и слабости и да се на њега нико више ослонити не може. „Није свој“, кажу за таквог. Све што човјек не може престати да ради, над чим своје господство не може да постави, свему томе је он постао роб. То постаје његов „бог“, од кога је он постао зависан и коме он служи. Не можеш ли себи да кажеш: Момак, од овог тренутка не пушиш, од сада не пијеш преко мјере, и да то тако заиста буде; или, никада више ногом у коцкарницу, и да, опет, не набрајам све наше муке и пороке, ако ниси у стању да то у живот спроведеш, онда ти ниси тај који за себе можеш рећи да си свој. Колико би пушача златом платио – и многи то и чине – само кад би га неко од његовог порока ослободио.
Колико знам, у цијелом Светом писму имамо само један, експлицитно, медицински савјет. „Више не пиј сао воду, него пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести,“ савјетује свети апостол Павле младог свог ученика, Тимотеја. Овдје је Апостол јасан јер је истакао: по мало вина. Умјетност је у умјерености. У другим случајевима он савјетује да се не припуштају у црквену службу, од најнижих до највиших звања, они који су винопије, који „робују вину“. (Титу, 2, 3) Дакле, вино, само по себи, није лоше као ни све друго што је Господ створио што није лоше само по себи него може да буде лоша употреба Божијих ствари. Ако се не држимо нормалних и умјерених граница, онда и најбоља ствар може да буде убитачна. „Јела су за стомак и стомак за јела“, вели свети Апостол. Али ако јело постане преједање и пиће препијање, онда је проблем у нама. Сјећам се да сам, у своје вријеме читао да се кћерка оног милијардера Оназиса убила кока-колом. Она је то, и иначе, отровно пиће узимала у неумјереним количинама, постала зависна од њега и, на крају, подлегла тој својој страсти. „Кад нађеш мед, једи колико ти је доста, да не би, наједавши га се, избљувао га“, (Приче, 25, 16) вели Премудри Соломон.
Свети апостоло указује нам на блуд као највећу злоупотребу тијела. „Бјежите од блуда – узвикује свети апостол Павле. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи, своме тијелу гријеши.“ (1. Кор. 6, 19) Вазда трудимо се да послушамо светог Апостола кад нам вели, да се од зла, у сваком виду, уклањамо, (1. Сол. 5, 22) да не царује гријех у нашем смртном тијелу и да га не слушамо у похотама његовим (Рим. 6, 12) него ако једемо, ако ли пијемо, ако ли што друго чинимо, све у славу Божију чинимо. (1. Кор. 10, 31)