Свети Макавеји 14. /1. августа

Sveti Makaveji

Средином августа, у ужарено љето, славимо свете Макавеје. Кад, међутим, у ледене зимске дане, негдје око грегоријанског Божића, овим градом ходимо, у прозорима јеврејских кућа, а још упадљивије, испред њихових синагога и других здања, видимо чираке са осам свијећа упаљених, знамо тад да Јевреји, осам дана, свој значајни празник, Хануку, славе. Тешко је да бисмо могли повезати наше, православно, слављење светих мученика макавејских са прослављањем јеврејског празника Хануке. Можда ћете се зачудити, браћо и сестре, кад вам кажем да је то један и исти празник и да и ми, православни хришћани, славимо исте свете.


Ја бих сад могао да се исповједим да док ово нисам сазнао, бивао сам помало иритиран донекле нападним истицањем тих осмосвјећних чирака. Да будем јаснији: ти чираци, и јеврејско празновање Хануке, опомињало ме је на нашу вјерску равнодушност и разводњеност и, још више, на неспремност нашу јасног и јавног свједочења хришћанске вјере и вриједнота. Другим ријечима, није ме иритирала Ханука – не дај Боже – него пуста индолентност српска. Сад, кад знам нешто више о историји тога празника, и о вези Хануке са нашим прослављањем светих мученика макавејских, пожелим да и ми покажемо више самосвјести и снажнијег свједочења вјере свете, православне.


Да повежемо ова два празника.
Поменућу вам вријеме и мјесто збивања повјести о светим Макавејима. Вријеме збивања: скоро два вијека прије доласка Господа нашег; мјесто догађања: јеврејска земља, окупирана и свети Град, Јерусалим. Пошто је борба јеврејског народа за вјеру отачку трајала деценијама, а свети Макавеји, са својим непоколебљивим свједочењем Јединог Бога били најсвјетлији примјер у том отпору, то се читав период, од преко сто година, по њима назива.


Да бих вам представио ситуацију из које су изникли свети мученици, Макавеји, могу да вам кажем да је у јеврејском народу, тога доба, било трагично стање какво је сада, двије хиљаде и девете године по Оваплоћењу Сина Божијег, међу нама, несрећним Србима. Опште расуло, превјеравање, издаје, међусобни сукоби и раздори, несрећа на све стране. Јеврејски народ, земља и свети Град окупирани. Вође народне, аристократија, првосвештеници, разни профитери и богаташи упрли погледе у тадашњу моћну Јеладу као и ових наших несрећника, данашњих, што су упрте у “Европу” и унију њену. Вођен вођама слијепим и преварним, народ полако напушта свету вјеру и обичаје и прихвата туђу вјеру и обичаје стране.


Док су вође народне и народ путем Божијим ходили и Закон Његов слиједили, дотле их је Рука Господња штитила и од зла бранила. Кад су се од Господа одвргли, Рука Божија се, свом тежином, на главе њихове сваљивала. Зло се намножило, казна Божија морала је доћи. Гњев Божији излио се на отпаднике свом силином својом највише кроз незнабожног сиријског цара Антиоха 4. Он је опљачкао и оголио свети Храм јерусалимски. Године 168. прије Христа, “ушао је са великом војном силом у Јерусалим и, претварајући се да жели мир, преваром је заузео град. А таад није поштедео ни оне који су га (лепо) примили; него је због богатства Храма, видећи много злато у Храму и скупоцјене украсе многих даровина, па да би све то опљачкао, из среброљубља је прекршио дата им обећања. Оголио је, дакле, Храм тако што је узео и сасуде Божије, златне светилнике и златни жртвеник и трпезу (хлебова) и жртвенике (кадионе), а ни завесе није оставио, које су биле начињене од свиле и порфире, тако да ништа није оставио, чиме је Јудејце бацио у велики плач. Још је и свакодневне жртве, које они по Закону приношаху Богу, забранио да приносе. И разграбио је (опљачкао) цео град; једне је побио, друге, заједно са женама и децом заробио, тако да је заробљених било мноштво, око 10.000. Спалио је нејлепше делове Града, срушио зидове, и Тврђаву у Доњем Граду изградио; била је висока; виша од Храма; и њу је обзидао и утврдио високим зидовима и кулама, и поставио македонску војну посаду. А у Тврђави су боравили многи безбожни људи, покварене нарави, од којих су грађани (Јерусалима) многе невоље претрпели. Цар је подигао на Жртвенику олтар, и свиње на њему клао, приносећи тако жртву, не закониту нити отачку по Јудејској вери. А нагонио их је да оставе веру и свога Бога и да поштују оне које је он сматрао за богове. Подигли су у сваком граду и селу храмове (идолске) њихове и поставили олтаре, и заповедио је да се на њима свакодневно приносе жртве. Заповедио је још да ће казнити ако се нађе да неко и преко тога ипак тако поступа (тј. држи се Јудаизма).


И многи од Јудејаца, неки добровољно, а неки из страха због најављене казне, следовали су царевим наредбама; док они опробанији (у вери) и племените душе нису обраћали пажњу на њега, него су више пазили на отачке обичаје него на казну којом им је претио ако се не покоре. Зато су сваког дана мучени, и подносећи горке муке, умираху (за своју веру). Јер су били тучени и по телима сакаћени, и још, живећи и дишући, били су распињани а жене и децу њихову, коју су, и поред царевог наређења, обрезивали, вешали су о вратове својих распињаних родитеља. А уништавана је и свака Света Књига и Закон (Мојсијев) која би се нашла, и они, код којих би се нашла, и они би били зло погубљени.” (Јосиф Флавије; цитиран превод Владике Атанасија Јевтића)
Овај се цар “одликовао претераном гордошћу (2. Мак. 5, 21; 9, 8); називао је себе богом и присвојио себи име Олимпијског Зевса; наредио да се сви поданици његови клањају само једноме богу – Олимпијском Зевсу, са којим је он изједначио себе”. (О. Јустин Поповић) [та више, “нареди да се укине поклоњење Јехови, обрезање, празновање суботе и разлика између чистог и нечистог”. (исто)


Злодјела овог предтече Антихристовог узаврјела су крв код правовјерних. Свештеник Мататија, са својих пет синова, поведе отпор против овог злотвора и његових сатрапа. На самрти он је вођство предао трећем свом сину, Јуди Макавеју. “Његову трогодишњу оружану борбу, од 166 – 164. године описују обе Књиге Макавејске, као и његово богомдано ослобођење, очишћење и обновљење – освећење (Ханука) Светог Храма Бога @ивог и Истинитог у Јерусалиму.” (Владика Атанасије)


У овом отпору и борбама против незнабожног насиља мученички пострадаше седморица браће Макавеја. Њихов свештеник, свети Елеазар, својом мученичком смрћу и непоколебљивим свједочењем Јединога Истинитога Бога био им је узор и подршка. Мајка њихова, света Саломија, храбрила их је до посљедњег издисаја најмлађега од њих; да би се и она, на крају, за својим синовима упутила Господу.


Подсјетићу вас на икону Васкрсења Христовог. Господ, сатрвши ад и смрт уништивши, води са двије Своје руке двоје људи – препознајемо Адама и Еву – а за њих закачена непрегледна колона из ада избављених. То су, браћо и сестре, сви праведници старозавјетни, од Авеља до последњега. Они се нису оглушили о изасланике Божије и, на крају, ни о Самога Господа.
Господ је сишао у ад да “проповједа духовима у тамници”, (1. Петр. 3, 19) оно исто Јеванђеље које проповједао на земљи. (О. Јустин) “Несумњиво је да су у Господу Христу познали Спаситеља и Искупитеља, у усвојили Га као таквог, најпре изабрани синови Израиља, који су га још за живота на земљи побожно очекивали и богонадахнуто предсказали.” (исто)
Међу њима, свакако, света браћа, Макавеји, свештеник њихов и страдална мајка Саломија због чега их, као свједоке Христа Васкрлог, и прослављамо. Амин.