Вјенчање

joachim

На сјеверно-америчком континенту, гдје свештеник обавља свету Тајну вјенчања и за црквено као и за грађанско правно подручје, младенци су дужни да прибаве дозволу за вјенчање – MARRIAGE LICENCE. За тај документ позову надлежне у општини у којој једно од њих двоје има стално мјесто боравка и договоре се са надлежнима око добијања те дозволе.   Треба обратити пажњу да по општинама будуће супружнике сачекују које какви, попови разних деноминација и региструју их тако као да су их они вјенчали у њиховим црквама. Кад младенци донесу папире, свештеник нема гдје да се потпише пошто је тај неко тамо већ ставио свој потпис. Надлежнима јасно ставити до знања да имате свога свештеника и да од њих тражите само папире – дозволу.

У српским земљама матичар обавља тзв. грађанско вјенчање – службену регистрацију брака а након тога свештеник у светом храму врши свету тајну вјенчања.


Пошто је у раној Цркви света Тајна вјенчања обављана у току свете Литургије, када су се младенци причешћивали – о чему је видљив знак пијење вина у току обреда – ова света Тајна, осим у најизузетнијим околностима, и по благослову надлежног владике, обавља се искључиво у светом храму.

Вјенчање се не обавља у вријеме поста. Зато будући супружници,. кад планирају датум свога вјенчања, прво морају да погледају у црквеном календару да ли није вријеме поста и да, обавезно, консултују свога свештеника да ли и он може да прихвати предложено вријеме.

осим дозволе за вјенчање, младенци су дужни да обезбједе: по прстен за сваког од њих, двије свијеће – негдје и 4 – затим: тзв. заједничку чашу, платно за везивање руку и флашу црног вина. По црквама је одређен обавезни црквени принос – сума варира – и уобичајена награда свештенику.


ЗАЈЕДНИЧКА ЧАША, у овдашњим, сјеверно-америчким условима је. сребрена чаша, са постољем. На чашу се угравира: имена младенаца, Марко  и Јелена, на примјер, и мјесто и вријеме вјенчања.

ПЛАТНО  треба да је бијеле боје, величине довољне да млада, касније, сашије себи нешто од тога за ношење, прво, а потом, за успомену на вјенчање.

Будући супружници, са свједоцима – кумовима – најмање 3 свете Литургије – препоручљиво је мјесец – мјесец и по дана прије вјенчања, долазе на ПРЕДБРАЧНИ ИСПИТ.

За предбрачни испит припремају се тако што науче основне молитве, напамет, и проуче основе православне вјере. За ово, друго, најподеснији су катихизиси попут Катихизиса светог Владике Николаја или приручник владика Данила и Амфилохија: “Нема вере лепше од хришђанске“ или “Веронаука у кући“.

Приликом предбрачног испита свештеник узима податке за Матичну књигу вјенчаних, провјерава знање вјере и молитава и, на крају, пред светим олтаром, поставља питања младенцима везана за истинитост њихове намјере да пред Господом, у светом храму и пред црквеном заједницом, зарекну се једно другом на вјечиту вјерност. Свједоци потврђују тачност података и одлучност младенаца и све четворо потписују Записник о обављеном предбрачном испиту.

На три свете Литургије, које претходе вјенчању, свештеник оглашава будуће вјенчање и пита  црквену заједницу да ако неко зна извјесну сметњу обављању ове свете Тајне то достави у канцеларију парохије.


МЈЕШОВИТИ БРАК, између хришћана  младенаца, је дозвољен у Православној цркви. Не дозвољава се вјенчање ако један од младенаца припада нехришћанским конфесијама: исламу, јудејству, разним сектама, и тд.

Негдје врше притисак на неправославне да, ради вјенчања, крсте се, да “приме Православље.“ Света Тајна крштења је исувише озбиљна ствар и од огромног је значаја да би служила једној јединој сврси а да никакве друге духовне плодове не донесе. Ако, касније, неправославна особа пригрли Православље, с радошћу је треба примити.

Кад је мјешовити брак у питању, у име православне стране, свештеник пише молбу епископу, са својим образложењем и препоруком, и, снабдјевши је потребним таксама,. прослијеђује је.

СВЈЕДОЦИ – КУМОВИ – треба да су православне вјере; први свједок – кум – обавезно. Уобичајено је да он буде кум на крштењу дјеце коју Господ, кроз будуће благословени брак, подари. Због тога се он, унапријед, зове кум. Други свједок, након одобрења епископа, може бити неправославни али, обавезно, хришћанин.

Ако није спријечен, свештеник може учинити част младенцима и доћи на свадбу, да благослови свадбену трпезу.