Почини, народе, у седми дан

seventh-day

Стављам вам на душу и дијелим са вама размишљања која ме, ево већ, годинама, заокупљају. Ако бих та своја размишљања у један сноп реченице ставио, она би била сажета овако: Годинама и деценијама, ако не и стољећима, неке мрачне силе адске једну по једну светињу и вредноту наше хришћанске цивилизације и нашег (некада) хришћанског живота разарају. Овом приликом вашу пажњу упућујем на размишљање о разарању светог Дана Господњег, недјеље свете.


Морали сте запазити да се многа спортска догађања, скоро све хуманитарне акције, биоскопска матинеа и много тога још, збивају управо у недјељу, али не у поподневне сате, када би то нормално било, него, управо, прије подне, као случајно, баш када се по црквама, православним и иним, света служба Божија врши. Неријетко нам се у Торонту збило да нам се неки од наших парохијана пожале да до цркве Св. Саве нису могли продријети јер их је полиција у томе спријечила. А таквих јурења у рана недјељна пријеподнева има у овом граду на све стране и у сваком градском ћошку, и – зарад, подсјећања само – о нашем трошку.


Да ли вам је запало за око да телевизијске станице, управо у недјељу, и баш у недјељу прије подне, нашу дјецу и унучад обилато госте разним примамљивим програмима, па дјеца, још крмељива и неумивена, залијепе се за те омађијане кутије и сатима у њих буље и зуре.


Упалите ли сами ту замађијану кутију у исто вријеме, дакле, недјељом прије подне, чућете и видјећете неке Јеховине бојовнике, враче и тобожње чудотворце, како грме и галаме, сикћу и поскакују, небопарне говоранције држе и пажњу многобројног свог стада заокупљају, новац траже и добију; и то све зарад овог циља; да уморни и свим мукама обремењени човјек западне цивилизације, у недјељу свету, из кревета не устане, не обуче се и у цркву свету не оде него да, лежећи, и њихова чудевенија гледајући, повјерује да му је то довољно и да је код Господа Бога све своје дугове измирио.


Тако исто и ономе, што у неку хуманитарну сврху трчи и зној свој лије, бицикл свој јури или голф лоптицу у рупе убацује, намјештено му је да вјерује да и он тиме велика дјела чини и Богу хвалу твори. Од њега се далеко гура мисао да је пуно сати и дана Божијих дато да се то, што се чини недјељом, у те сате и дане чинити може. „Када убиједимо себе да, у недјељно пријеподне, једнако можемо бити добри хришћани на голф терену или супермаркету, мала је раздаљина до тачке од које Бог престаје да ишта значи у нашем животу“, вели један савремени православни богослов.


Пратили смо вражју упорну борбу оног трговца животињским кожама и крзнима да, ипак, своју радњу у недјељна пријеподнева отвара. Тврдоврато и тврдоглаво, из недјеље у недјељу, он би своју радњу отварао, глобу плаћао и на суд ишао. Од првог тренутка нисам био наиван да повјерујем да он то сам чини, да десетине и стотине хиљада свога новца жртвује да би неки свој инат до краја истјерао. Свакоме је требало да буде јасно да иза њега нека моћна сила стоји и њега, као тројанског коња, користи да би једну светињу, један принцип нашег живота, докрајчила. И заиста, кренуло се од мањих судова ка већим па до највећег, од једне провинције до друге и треће, да би, ево данас, све радње по свим трговачким центрима и улицама биле отворене. И сада, недјељом се ради и тргује; неко троши и сиромаши а неко се богати и згрће. А народ, „пучина једна“, похрли са свих страна; своје цркве оставио и заборавио, недјељне празничне столове – ако их је икада и имао – забаталио, дружења породична и разговоре кућне запустио и у празно глуварење и по плазама луњање се дао.


И ми, Срби, нажалост, свему томе свој жалосни допринос дајемо. Не само да и ми, са „пучином“ у недјеље свете, по плазама и радњама луњамо него смо уз то и своје пикнике баш у недјељу одредили. Ми, свештеници, знамо: када дође вријеме пикника, народа у црквама нема. У задње вријеме увели смо у праксу и „свето слово“ обичајно да своје свадбе у суботе држимо да би нам се наши гости, сити и напити, сутрадан, у недјељу и баш за вријеме Литургије, наспавали и својим кућама путовали. На страну то што је црквено слово гласило, и вјековни обичај био, да се свадбе и весеља у мртвени, задушни, дан суботњи, не држе; као што црквено слово гласи да се парастоси у недјељу, васкршњи и радосни дан, обављати не могу.


„Уђите на уска врата – позива нас Господ наш; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7, 13-14) Демон је одавно промијенио тактику. Сада он неће, као некада, код нас и које куда, у зла доба комунистичка, и „вунена времена“, да шаље „ознаше“ и пендрекаше да у недјељна пријеподнева испред цркве стоје и биљеже и премлаћују оне који у цркву улазе. Сад нас он широким стазама, којекаквим лажама и џиџама, од наших цркви мами и одводи.


На нама је да га не слиједимо, него да се освијестимо и исправимо и нешто од нашег комфора Богу драгом, који нам све добро даје, кроз жртву узвратимо. Треба ли да се дозволимо мамони да нас са осталом руљом у пропаст одводи?


Правда се један, што га никада нема у цркви, па, у разговору са свештеником вели: „Када сам први пут дошао у цркву, полили су ме водом; други пут кад дођох, свезаше ме са женом са којом сам и дан данас свезан…“ А свештеник га прекиде па рече: „Трећи пут када будеш долазио у цркву, засуће те каљавом земљом. Први пут те донијела мајка у цркву; други пут те жена привела; трећи пут пријатељи и родбина ће да те донесу. Пробај некако у међувремену да и сам дођеш у цркву.“


Ово би се могло рећи и примијенити на, заиста, велику већину нас, Срба, тобоже, православних. Многи од нас, ако их сводови неке цркве под собом и угледају, то је онда када их други неко донесе; како ја кажем, обично, у водоравном положају. Између крштења и смрти, за дуги ток дана и година, њих ни од корова.


Љетни дан до подне могао бих вам износити разноврсне и безбројне „разлоге“ зашто их никада у цркви нема. Но без обзира шта све људи, у своје оправдање, износили, разлог може да буде само један једини и он је кристално јасан: напустили и заборавили Јединог Бога и приклонили се другим боговима и идолима овога свијета.


Сви изговори које сам икада чуо, о кичмобољи и још којечему, блиједе ми пред једним мојим искуством. На претходној парохији, у Нијагари, имао сам једног, због шећера, ослијепљелог старца, чика Душана Ђурђевића. Његова старица, тетка Даринка и он, сваке недјеље, на сваки празник и које год свето богослужење да би било, долазили су редовно; без обзира на вријеме и невријеме, олују и дубоки снијег. Живјели су подаље од Нијагаре, у Чипави, на некој фарми, начином живота који нису мијењали откако су, послије Другог рата, из Србије дошли. Од својих прескромних пензијица одвајали су за такси, са којим су у цркву долазили, а ја сам их, са задовољством, када год сам могао, њиховој кућици враћао.


Чика Душаново мјесто било је за пјевницом одакле је, без књиге, све напамет појао. Онако стар, и слијеп, стајао је прав, као свијећа. Никада се ни на шта ослонио није а камоли да је икада столицу употријебио.


Једне ноћи, позва ме његовој кући један од парохијана, Чика Душанов земљак и пријатељ. Жив је Богу хвала и свједок да се свака ова ријеч тачна. Чика Душан је био пао у кому, због шећера, и његова старица, немоћна, није му могла помоћи, ни помјерити га. Затекосмо га како лежи у купатилу. Запрепастих се када угледах језиве ране на његовим ногама, а пете као да није ни било а цјеваничне кости су се лијепо видјеле кроз дубоке и широке ране. Кроз рањаве отворе на његовим ногама човјек би могао песницу провући. И тако болан и рањав, да нико од нас на то ни помислити није могао, чика Душан је стајао на свакој служби Божјој, усправан, чистог и мирног, блаженог, лица пјесмом славио Господа. Па сада, реците, како сви наши изговори пред овим примјером блиједе и дјетињасто изгледају.


Једна старица, здравља обогаљеног, храмајући, стизала би некако у цркву. Запиташе је како јој полази за руком, тако старој и болесној, да ниједно богослужење не изостави. Одговорила им је: „Моје срце иде напријед, оно ме води и вуче, а ноге га само слиједе и слушају.“


И у овоме је одговор. Многих у цркви нема јер им је срце за Бога охладњело и другим се, рекох, боговима приклонило. Човјек се дао у трку без краја. Себе је окружио разним брзим машинама, старе новим и бржим замијенио, да би, тобоже, више времена имао а времена – све мање. Када се на руке прало и жеравицом и гвозденим пеглама пеглало, док се на шпоретима кувало и оловком писало, свуда се стизало и за све времена било. А сада, када машине перу и пеглају, јела се скоро сама кувају, брзи телефони за секунду огромне просторе преваљују, ми, једни за друге, све мање времена и стрпљења имамо. Што су машине око човјека све брже и ефикасније, човјек је све уморнији. Неко је данас примијетио да су уморне очи најкарактеристичнија особина савременог човјека. Свуда се некуд журимо и тешко игдје стижемо. Вријеме нам је изломљено и исјецкано. Јуримо за неким, наметнутим нам, потребама. Половина душевних поремећаја, како је примијетио један угледни амерички психолог, проузрокована је будилником и роковником.


На неком од америчких бескрајних, и досадних, хајвеја постављени су знаци упозорења и гласе: „Дремован си, сиђи и одмори се.“ Стани и одмори се ако мислиш да живиш, упозорава знак.


„Сјећај се дана одмора да га светкујеш, вели човјеку Господ Бог. Шест дана ради, и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојем; тада немој радити ни једног посла, ни ти ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим.“ (2. Мојс. 20, 8-10)


И нама је Господ Бог, на хајвеје наших живота, поставио знак – а то је дан одмора, недјеља света – кад морамо да застанемо, одморимо се и пресаберемо прије но што наставимо. То је природни, Божији поредак ствари, и ко му се не покорава, срди Господа а себе троши и убија.


Ми хранимо своје тијело и водимо рачуна о њему, а душу на тешко гладовање нагонимо. Своје животне батерије немилосрдно трошимо а мало их када пунимо. И зар је онда чудо да душа прокува и пропишти. А онда јадни човјек, који ни за кога и ни за што паметно времена имао није, задобије времена и превише, док у некој менталној установи и докторским чекаоницама и болничким собама дуге сате тавори.


Дан одмора дао нам је Бог да биљку своје душе похранимо и залијемо, испражњене своје батерије допуномо. Он нам је на опомену да човјек не живи само „о самом хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4)


Недеља нам је вријеме кад своје линије комуницирања с Богом успостављамо и појачавамо. Ако су те линије покидане, узалуд човјек, кад га нужда и невоља на то нагнају, вапије Господу. Телефон не звони.


Бог, који нас је створио, има пуно право на дио нашег времена и живота, на нас. Он нам даје толике дане и године, зар је много ако од нас захтијева један мали дио тога да му узвратимо.


„Не тражим ваше него вас“, (2. Кор. 12, 14) вели свети апостол Павле Коринћанима. Од нас се тражи жртва. Не да ти дођеш у цркву када ти се чини да немаш неку „пречу“ обавезу, када више нема пикника и лијепих љетних дана за излете, него управо тада. Да оставиш све, све своје послове, да штетујеш и изгубиш, ако треба, али од Господа не закидај. Богу не требају остаци и сувишци него оно што је најбоље у нама и око нас.


„Благословени Господ седми дан, и посвети га“ (1. Мојс. 2, 3) и постави га, као знак између себе и човјека довијека. (2. Мојс. 31, 17) Будемо ли се ми тога знака држали, и Божју вољу творили, живјећемо радосније и бићемо и ми благословени довијека.