Изабрах да пред вас изађем са једном темом која ми се лаком и, можда, не толико важном учини. С друге стране, опет, нисам баш потпуно сигуран да таквих тема уопште може бити.
Ријеч је о вегетаријанству, о томе, дакле, да људи одбијају да било какво животињско месо за јело употребљавају. Разлоге за то набрајају многе. Једни припадају оним, све бучнијим и радикалнијим, удружењима за заштиту животиња. Ко је, задњих година, пратио штампу и остала средства информисања, могао је видјети колико су јада задавали сиротињи траперима, продавцима крзна и многим који су се крзнима разним од хладноће канадске штитили. Мада су најекстремнији међу њима одавно прекорачили границу разумног и нормалног и почели животињама придавати људске атрибуте, о њима овдје сада ипак неће бити говора.
Други своје одбијање поткрепљују здравственим разлозима. И њих, нестручан за медицинска питања, остављам по страни. Признајем и сам да ми се њихова аргументација све више допада.
Трећи – и то ће бити предметом нашег размишљања – своје вегетаријанство темеље, како кажу, на религиозним разлозима. Е, то је већ разлог за мало озбиљније, и дубље, размишљање.
Отуда би мој савјет родитељима, и иним, био да, кад виде да им дијете, или ма ко из породице, „из религионих разлога“, не сједа више за заједничку трпезу него свој тањир издваја, да се добро размисле, па и забрину, и распитају се и пронађу с ким им се дијете дружи, и да ли није у некој, не дај, Боже, оријенталној, муновској, харе-кришнанској, и ко ће их знати каквој другој, секти примљено и приграбљено. Јер те идеје о грешности једења животињског меса, из религиозних разлога, обично указују на то да је дијете тамо негдје залутало. И када би се на том стало, ја се не бих у бригу давао, но моја искуства ми свједоче да се на томе не стаје него ти бездушни и бескрупулозни ловци на људске душе иду пуно даље у поробљавању слабих и неискусних. Крајњи циљ им је потпуно овладавање личношћу несрећне жртве, да за њихове, далеке и пребогате газде, робују по џунглама великих градова, скупљајући, на све могуће начине, новац за њих.
Из овога, опет, произилази једно пресудније питање: колико ми водимо рачуна о вјерском узрастању своје дјеце, колико смо вољни и способни да им њихове душе напунимо садржајима своје, благочестиве, вјере те да их којекакви не би пунили садржајима њихових, нама страних и настраних вјера.
Но, било како било, за нас, поникле из јудео-хришћанског вјерског и културног миљеа, нема никаквих религиозних препрека употреби животињског меса за исхрану. Не знам да ли треба да нагласим да сада није ријеч о посту и мрсу. То је сасвим друга ствар и одвојена тема.
Прва страница, прва, дакле, глава Светог писма – Библије говори о томе како Бог створи најприје у води китове велике „и све живе душе што се мичу, што проврвјеше по води, по врстама својим, и све птице крилате, по врстама њиховим“. (1. Мојс. 1, 21) А потом, „створи Бог звијери земаљске, по врстама њиховим, и стоку по врстама њезиним и све ситне животиње, по врстама њиховим. И видје Бог да је добро“ (1. Мојс. 1, 25) све што је створио, вели се у Светом писму.
Кад је све добро што је Бог створио, да ли је то све аутоматски добро за храну нашу? Неколико само поглавља даље, даје нам се, са највишег мјеста, одговор и на то питање. По окончању великог потопа, пошто је Ноје, по наређењу Божијем, спасио све животиње по врстама њиховим, рече му Господ Бог да све „звијери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске“ (1. Мојс. 9. 2) предаје њему и синовима његовим у руке. „Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву“, (1. Мојс. 9, 3) каза им Господ Бог.
Требало би нам пуно времена да прођемо кроз све одредбе Божије које се односе на ово питање. У Трећој књизи Мојсијевој побројане су појединачно све животиње које су за храну и нису мимоиђене ни оне које за храну нису.
Што се овога тиче, Нови завјет је још либералнији. У Старом завјету су постојале чисте и нечисте животиње, дозвољене и забрањене за употребу. На примјеру апостола Петра, (Дап. 10, 10-16) Господ је показао да је ту подјелу укинуо и све створено поново подвео под оно: све створено бјеше добро веома.
Има један други проблем, а то је наша неумјереност, да не употријебим и гори израз. „Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме“, (Проп. 3, 1) вели старозавјетни мудрац. Кад бисмо се ми, како су наши стари чинили, вратили реду, кад се знало кад се мрси и кад се пости, кад се месо једе а кад се не приноси устима, не би нам биле потребне дијете и силне медицинске анализе. Свакако бисмо здравији били. Овако, многима нам се изгубио сваки ред: исти су нам мрсни и посни дани, исти недјеље као и понедјељци. Схватимо да нашу халапљивост Господ Бог болестима разним кажњава.
И у овоме, као и у свему другом, Господ нас позива на толеранцију. „Који једе нека не презире онога који не једе, и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“, (Рим. 14, 3) учи нас апостол Павле. Али изнад свега, остаје оно што нам је требало данас разјаснити, у шта нас свети апостол увјерава, да „ништа није нечисто по себи, осим кад ко мисли да је нечисто, ономе је нечисто“. (Рим. 14, 15)
Ја бих завршио ово слово Апостоловим позивом свима нама: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините“ (1. Кор. 10, 31).