Пред Цркву се увијек постављало питање њеног односа према политици. То питање Црква је рјешавала како кад, зависно од многих околности и, морамо признати, не увијек најисправније и, по њу, најцјелисходније. Ово питање је, одавно, добило статус табу-теме. Рјешавају га други за Цркву, и у њено име, и, углавном, једнострано, на штету Цркве.
У вријеме када се све крсти некаквом политиком, Цркви се не дозвољава било какав политички ангажман. Каже се: Црква је аполитична, свештенство се не смије бавити политиком. На страну што се тиме, одређеном слоју људи, у овом случају, свештеницима, одузима једно од елементарних права, загарантовано, иначе, свима.
Добро би било када би се заиста тако мислило. Исказом: политика није за свештеника, жели се нешто друго. Наиме: политика није за оне свештенике који не желе да се баве политиком на начин који би одговарао разним политичким моћницима. „Не мислите како ми мислимо – не мислите онда никако“. Да је то тако показује живот на свим странама. Оним свештеницима који прихватају наметнуте узусе понашања, а који се, некако, уклапају у дневно – политички миље, њима се дозвољава да буду политички ангажовани. Нажалост, они се ангажују. Искрено говорећи, њихов утицај и удио у политичком животу је, заиста, занемарљив; користе их само за декор, видимо их као неизбјежне црне каменчиће у политичком мозаику.
Тако је, углавном, било одувијек. Правила игре су иста јуче и данас, тамо и овамо. Нама, данашњима, чини се да је јучерашњим у већој мјери било допуштено да злоупотребљавају своје назначење и најузвишенији свештенички призив. По ко зна који пут показало се да је тај дневно-политички ангажман појединих свештеника нанио огромне штете Цркви. Ни јуче, као ни данас, уосталом, ми нисмо дорасли да безболно и без посљедица претрпимо подјеле на „моје“ и „твоје“, „наше“ и „њихове“, на страначку браћу и политичке противнике. На крају се то обило оглаву и тим самим свештеницима.
Имајући та несрећна искуства у виду, долазимо до једног здравог и цјелисходног одговора на питање односа: свештеник – политика. Он је негативан. Ни под којим условима, и ни за чије рачуне, Црква не смије да раздире своје тијело; ни за једног свештеника не може да постоји разлог да распарчава и дијели њиву која му је повјерена у обраду и стадо које му је у бригу дато.
Црква је изнад сваке текуће политике. Једина политика Цркве је објава и свједочење истине Божје. Ту истину она мора да казује свим другим политикама насупрот.
Проблем је, међутим, у томе што ако би се свештенство мануло политике, политика неће да се остави њих. У њима би многи, зависно од њихових потреба и интереса, да виде своје неопходне савезнике, и да им они послуже. Ти и такви прихватају Цркву у мјери у којој она може да послужи неком њиховом циљу. То како се они изјашњавају: да ли као вјерници или као невјерници, за Цркву је иста ствар. И једни и други подједнако настоје да Цркви наметну своје обруче и оквире. Сукоб је неизбјежан када се Црква не да уоквирити. Тада на њу насрћу и једни и други; разумије се, са различитих позиција.
Често се свештеник нађе између двије ватре, у процјепу, бојен и црно и црвено. С лијева га нападају јер им је сувише десно, деснима је опет сувише лијево. А он, обично, стоји на средини, ни лијево ни десно, и ту је његова мука. Промућурне и оприједјељене неко заштити; другима како буде. Честит свештеник увијек је на удару. Буде ли виђен са лијевима, десни му неће опростити; нађу ли га са деснима, лијеви ће га кињити. Он, међутим, мора да буде и са једнима и са другима. Шаблони не важе. Многим честитим свештеницима живот су загорчавали и загорчавају „врли Срби“, „дични православци“, за прса их хватају и сурово на њих насрћу.
И лијеви и десни подједнако настоје да Цркву онемогуће у њеној најелементарнијој мисији, дјелећи људе на „подобне“, са којима Црква, по њиховој вољи и дозволи, може да контактира и ради, и на „неподобне“, којима би приступ у Цркву требало забранити. Иако Црква свим политичким и политикантским групацијама оставља њихово широко интерно право да сами креирају своје програме; да у њих укључују и из њих искључују људе према сопственим интересима и назорима, те политичке групације то право не дозвољавају Цркви. Заиста није потребно нарочито доказивати да је за Цркву погубно да се подређује било каквим политичким групацијама и поље дјеловања сузи и ограничи само на присталице тих политичких и политикантских група.
„Не требају здрави љекара него болесни“, (Мт. 9, 11) одговорио је Христос на фарисејске нападе због Његовог дружења са лицима са којима он, према фарисејским мјерилима, није смио бити виђен. Ако би се узело – што свакако није тачно – да су, на примјер, десни здрави, тек то не би смио бити разлог да се лијевима не приђе. Попут свог Оснивача, Црква се руководи назначењем да је призвана да позове не праведнике него грешнике на покајање. (Мт. 9, 12). На земљи Црква још није испунила свој задатак; овдје је она војујућа; позвана да војује и да се бори за сваку душу људску. Ако јој се ускраћује могућност комуницирања са душама ради којих и постоји, ставља јој се омча на врат. Сви који Цркву спрјечавају у њеном задатку, без обзира на то каквим они себе приказивали, постижу исте резултате који иду у прилог непријатељима Цркве. Цркву обавезује Христов примјер пастира који остави 99 оваца и даде се на тражење оне једне једине, изгубљене, и када је нађе, више се њој радује него свим осталима, неизгубљеним. Бог не жели да пропадне иједна душа људска. (Мт. 18, 11-14)
Црква позива на гозбу; како ће ко одговорити на позив, његова је ствар и одговорност. Тешко онима који сами не долазе а и другима, који би дошли, бране да уђу. (Лк. 11, 52)