Свака нам се чуда дешавају, а у задње вријеме, све чешће, и то да ме неки моји парохијани питају, да ли знам, и сретох ли и ја негдје „попа“ тог и тог. Њима се, веле, та „част“ указала у неким њиховим, обично, кафанским ситуацијама. Сретоше, кажу, тог срећника и он им се представио са својим пуним именом и презименом и још пунијим „чином и титулом“. Размишљају ти моји парохијани да бисмо ми, попови, морали знати једни за друге. Одговорим им, зачуђен, да појма немам и да за тог „попа“ никад чуо нисам.
Пођем код свог Епископа, да сад ја њега упитам, да ли он зна за човјека који му епархијом скита, за свештеника се представљајући. И ја размишљам: Епископ је стожер Цркве, око кога се Црква сабира и битише у свим њеним функцијама. Јер, како свети Игњатије Богоносац, у својој Посланици Смирњанима, вели: „Добро је да се зна за Бога и за епископа. Гдје се показује епископ, тамо нека буде скуп (сабор), јер где је Исус Христос, тамо је и саборна Црква. Без епископа није допуштено ни крстити нити служити Евхаристију“. (Цитирано према: Д. Станилоје, Догматика 3) Значи, без епископа и његовог знања о неком, нема ни тог у Цркви и црвеној служби.
Не много изненађен, чујем од Владике да ни он појма нема о том самозванцу и уљезу. Слушајући свето јеванђеље о Пастиру добром, који душу своју полаже за овце, за разлику о најамнику, „који није пастир“, (Јн. 10, 12) почео сам да пребирам за колико сам таквих „попова“ у задње вријеме чуо, па се и сам зачудих и запрепастих. Стварно, има их превише. Овдје не рачунам на некада редовно и канонски, од уредно и канонски рукоположеног владике или владика, рукоположене, или чак проблематично рукоположене али од Мајке Цркве српске, у нужди и невољи, и спасења ради свију и свакога, прихваћених па одметнутих свештених лица. Они су тужна прича наше Цркве и за своја дјела, и недјела, – и они ће због гажења претешке заклетве свештеничке – одговарати пред Богом. Њих остављамо до Божјег суда и враћамо се овој нашој, тужнијој, причи о самозванцима и уљезима у свештене редове.
Ту, скоро, скренуше ми пажњу на веб-сајт неке, назови, канадске православне цркве. Сакупили се ту и побројали се ти и такви, ставили своја пуна имена и презимена и, опет, још пуније своје „чинове и титуле“. Видјех, двојицу од тих самопечених својих „колега“ лично познајем. Један, који се означио „свештенством“ прошао је све „тачке и бачке“ секташке, бивао и оснивао неке своје „цркве“, служио „Куртама и Муртама“ секташким и чова дошао на идеју да се и на врлетима некаквог његовог „православља“ опроба.
„Ђакон“ му је један момак који ми је, у своје вријеме, био на неки начин и драг. Учествовао сам у његовом вађењу из животних јаруга у које је западао. Дуго се био ломатао тамним и скривеним странама и странпутицама подземља. Признајем, његова сјећања о којекаквим „операцијама“ широм Европе, слушао сам са највећим интересовањем. Долазио је једно вријеме у цркву често, скоро редовно. Једном, из небуха, пренерази ме питањем да би и он хтио да буде – свештеник. Осладило му се, рече. Нема мира ни спокоја док и то не опроба. Има, вели, дубоке и тамне пориве за тим.
Шта му све нисам говорио да га одвратим, али кад не успјех, предадох и се и рекох: „Слава Господу, имаш нешто од школе, ниси ни стар превише, хватај књигу, учи, надокнађуј, па се уписуј у богословске школе. А не, рече, жури му се. Срео је он неког Грка – нису ни Грци лишени ове пошасти – и тај му је Грк обећао да га, по кратком поступку, „попом“ начини. И наједном, испари се овај јуноша, потону у тмину и дубину, да би са сличнима себи пајташима изронио у веб-сајту те, кобајаги, „православне цркве канадске“.
Све ово може зазвучати као играрија – Људи све пробали па ајд’ сад да се мало и са светињом Божијом поиграју. Присвајали су себи што шта, што да не присвоје и част свештеничку. Одеш у радњу, купиш кошуљу са коларом, обучеш је и ето – готов „поп“. Ко ти шта може у једном „демократском друштву“.
Што се људи тиче, изгледа да су у праву. Ако се Бога не боје и људи не стиде, могу да раде шта хоће.
А ја, кад бих могао, и кад би ме хтјели слушати, поручио бих им, да је опасно и убиствено играти се са светињом Божијом.
Свештенство је света Тајна и Божија установа. Бог бира своје слуге. На кога Господ стави своју руку, и призове га, тај мора да се одазове и куку њему ако Божији призив недостојно проноси. За Самуила, док је још дјетеом био, Господ вели да га је изабрао између свих племена Израиљевих себи за свештеника, да приноси жртве на олтару и да кади кадом и носи оплећак пред Господом. (1. Сам. 2, 28) Пророку Јеремији вели Господ: „Прије него те саздах у утроби, знах те; и прије него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима позвах те“. (Јер. 1, 5) „Послушајте ме, острва, и пазите народи даљни. Господ ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје“, (Ис. 49, 1) узвикује пророк Исаија. Између многих, пробраних и вриједних, Господ сам изабра Арона и синове његове, да му врше службу свештеничку. (2. Мојс. 40, 13) Исто је било и са синовима Ароновим. Господ наложи Мојсију да и њих помаже као што је помазао оца њихова. „Помазивање њихово биће им за вјечно свештенство, од кољена до кољена“. (2. Мојс. 40, 15)
Могло је и у то вријеме бити – и бивало ох је – који би се вољели прошетати у одорама свештеничким и поиграти се мало са тим, али казна Божија била је грозна. „Ти и синови твоји с тобом вршите свештеничку службу своју у свему што припада к олтару – наређује Господ Арону. Ко би други приступио, да се погуби.“ (4. Мојс. 3, 10) И заиста, Арон и синови његови, строго су водили рачуна о вољи Божијој. Заједно са Мојсијем чували су светињу за синове Израиљеве; а да ко други приступи, погинуо би. (4. Мојс. 3, 38)
Строго се водило рачуна и знало се ко је ко. Регистар свештенички био је јасан. Налазимо код Јездре да синови неког Аваје устврдише да и њима припада част свештеничка. „Они тражише по књигама да би показали род свој, али се не нађоше, зато бише одлучени од свештенства.“ (Јездра, 2, 62)
Ово наше болесно, протестанстко и протествујуће, доба, девалвираних и изокренутих вриједности, и менталитета – шта ми ко може и ко мени смије нешто ускратити – препознајемо у побуни коју поведоше „Кореј син Исара сина Левијева, и Датан и Авирон синови Елијавови и Авнан син Фалета сина Рувимова“. (4. Мојс. 16, 1) Приповједач ове повијести, као што се види, иде далеко у генеалогију свих бунтовника, да би се из њихова поријекла – чији су синови – јасно видјело да нису имали никакво право на буну своју. Левити – синови и потомци Левијеви – били су изабрани од Господа да помажу свештеницима, да буду црквењаци, али их Господ није био удостојио саме части свештеничке. Зато Кореја кори Мојсије, подсјећајући га на то гдје му је мјесто: „Мало ли вам је што вас је Бог Израиљев одвојио да од збора Израиљева пустивши вас к себи да вршите службу у шатору Господњем… а ви тражите још и свештенство“. (4. Мојс. 16, 9-10) Јер ови „усташе на Мојсија, и с њима двјеста и педесет људи између синова Израиљевих, главара народних, који се сазиваху на збор и бијаху људи знатни. И скупише се на Мојсија и на Арона, и рекоше им: Доста нек вам је, сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим?“ (4. Мојс. 16, 2-3)
Мојсије се запрепасти кад то чу, и паде на земљу ничице. Знајући да је свештенство Господње и да ће сами Господ очистити гумно своје и показати „ко је његов, и ко је свет, и кога је пустио к себи“, (4. Мојс. 16, 5) позва их да узму кадионице и метну у њих огња и када, „и кога изабере Господ, онај ће бити свет“. (4. Мојс. 16, 7) На своју несрећу, бунтовници прихватише овај изазов и стадоше упоредо са Ароном и синовима његовим. „Тада се показа слава Господња свему збору. И рече Господ Мојсију и Арону говорећи: Одвојте се из тога збора, да их одмах сатрем“. (4. Мојс. 16, 19-21) И стварно, сви, са свих страна, одступише од шатора њихових, а ови „стадоше сваки на врата од шатора својега са женама својим и са синовима својим и са дјецом својом. Тада рече Мојсије: Овако ћете познати да ме је Господ послао да чиним сва ова дјела, и да ништа не чиним од себе. Ако ови помру као што мру сви људи, и ако буду покарани као што бивају покарани сви људи, није ме послао Господ; ако ли што ново учини Господ, и земља отвори уста своја и прождре их са свим што је њихово, и сиђу живи у гроб, тада знајте да су ови људи увриједили Господа. А кад изговори ријечи ове, расједе се земља под њима, и отворивши уста своја прождрије их, и домове њихове и све људе Корејеве и све благо њихово. А сви Израиљци који бијаху око њих побјегоше од вике њихове, јер говораху: Да нас не прождре земља. И изиђе огањ од Господа, и сажеже оних двјеста и педесет људи који принесоше кад“ (4. Мојс. 27, 35)
Овим злосрећницима, данашњим, боље би било да се не играју са светињом Божијом; јер ако их земља данас не прождере, кад тад стиће их праведна освета Господња.
Ако им ова повијест о Датану и Авирону није довољна опомена, нека пођу до 2. Књиге Самуилове и виде шта се деси оном Узу који се, неовлашћен, случајно, руком дохвати светиње Господње. За ту непажњу уби га Господ ондје, на лицу мјеста, те умрије Уза код ковчега Божијега. (2. Сам. 6, 6) Тешко таквима који „путем Каиновим пођоше и у превару Валаамове плате падоше, и у буни Кореовој изгибоше“. (Јуда, 1, 11)
Али исто тако, тешко и онима који дозвољавају себи да буду манипулисани и прелашћени. Ни они немају изговора да нису знали. Бог нас је обдарио разумом и тим Божијим даром треба да се служимо. Дође неко ко за се бе тврди да је свештеник; погледај га и по изгледу његовом, понекад, можеш одмах просудити о коме се ради. Упитај га: којој јурисдикцији припада, ко га је рукоположио, ко му је епископ и гдје му је грамата о рукоположењу.
„Потребно је да дођу саблазни – вели нам Господ – али тешко оном човјеку кроз кога саблазан долази“. (Мт. 8, 7) Наша вјера и постојаност у вјери бивају кушани на многе начине, па и на овај. „Ако устане међу вама пророк или који сне сања, и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо које ти каже, и он ти рече: Хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо, немој послушати што ти каже тај пророк или сањач, јер вас куша Господ Бог ваш да би се знало љубите ли Господа Бога својега.“ (5. Мојс. 13, 1-3)
Црква је Тијело Христово којем је глава сами Христос. Нико, кога Господ неће, не може се Господу на силу наметнути. Христос је „оставио Апостоле, и њихове наследнике, као видљиве првосвештенике, или Своје органе. Нико не може сам од себе узети звање Христовог органа. Ни хришћанска заједница не може Христу да наметне те органе преко којих би Он сам даривао своје силе и Себе Самога. Само човек којег је Бог посветио може ући к Њему. Јер непосвећени не може ући к Богу, и освећење не може сам себи да да“. (Д. Станилоје, Догматика, 3).
Ко хоће да разумије и да прихвати, довољно му је.