Свему има вријеме

Saint-Joachim-and-Saint-Anne

(Проп. 3, 1)


Гледам нашу младеж, младиће и дјевојке, у пуној животној снази, како олако троше животе своје и дане и године, од Бога им дароване, упразно круне.


У сусретима са мојим парохијанима, кад видим дјевојчицу да се од дјевојчурка, преко ноћи, у дјевојку, стаситу жену, преобразила, а дјечака да се у младећа преокренуо, снажан човјек постао, моје прво питање им је: Кад ће да се момак жени а дјевојка удаје.


На то ме, обично, моји парохјани ”блиједо” гледају и моје, најискреније и најозбиљније, питање на шалу отуре. А ја, као своју мантру, или што би наш народ рекао: ”Ко о чему, баба о уштипцима”, развезем своју причу да, као што вели Премудри Соломон, свему, под сунцем, вријеме има; па тако постоји, од Бога устројено, вријеме за женидбу и удају.


Да прекрате моје набрајање, родитељи, а мајке, најчешће, за свога делију, или мезимицу своју, ”срце материно”, одговоре: ”Нека оче, младо је дете; нек школу заврши и мало проживи.”


На ту ”мудрост”, ако ми било шта остане да проговорим – јер чему узалудне приче – узвратим да једино што момак може ”проживјети”, и из тог ”проживљавања” нешто сабрати је – да су све жене ”исте”, ”лаке”, да неку опорију ријеч не употријебим. ”Добијамо без новаца дјевојачких пољубаца, па зашто да се женимо?”


Испред свих родитељских аргумената због којих, у недоглед, одлажу стасање дјеце своје и кроз брак и породицу узрастање у пуне и остварене личности, школа је на првом мјесту. ”Оче, каква женидба, каква удаја! А школа?” Говорим, и огуглах говорећи, да је школа нешто сасвим нормално и уобичајено, редовни ток живота. Да се школа заврши не треба нека специјална мудрост и надареност. Сретао сам кроз живот људе окићене дипломама којекаквих високих школа и славом овјенчане докторским титулама; некима од њих човјек не би могао повјерити на чување три овце, на папиру нацртане. И њих би изгубили.


А кад је школовање у питању, и одлагање истинског живота због њега, прегријано амбициозни родитељи и дјеца њихова могли би отворити душе и за ову могућност: Познато је да велика већина дјеце почињу да сексуално живе, и иживљавају се, у својим средњим тинејџерским годинама, дакле са 16, 17, а неки, нажалост, и раније. Та фамозна школа, кад су у питању престижније професије, окончава се, обично, око тридесете. Најснажније и најплодније године пролазе у бесплодном иживљавању, варању и малтретирању тијела и каљању душе. Кад се дјеца ”науживају”, издовоље се и досаде једно другом, одбију се једно од другог као двије пробушене и издуване лопте. Ништа нема да их везује, ничега да их од њихове себичности издигне. Од њиховог неодговорног живљења и изживљавања не остане ништа друго до промашеност и опори окус гријеха. Зар онда не би било упутније да родитељи, с обадвије стране, искрено и добронамјерно, приђу једни другима и кажу: Кад нам већ дјеца увелико живе, хајдемо да их вјенчамо; да Бог њихов заједнички живот благослови. Нека своје школе уче и завршавају а успут унуке нам рађају.


На ово бих ја придодао: шта год од брака било, остаће им испод срца зачето да им животе допуњава.


Остао ми је у нарочитом сјећању један случај: Двоје наше дјеце, из двије честите српске куће, Богу хвала, кроз фолклор и дружење, завољело се. Како је било лијепо гледати их у њиховој срећи и заљубљености! Велим, прво, једном па другом пару родитеља да дјецу олтару приведемо. Испред среће ове дјеце испријечила се школа. Родитељи нису ни покушали да уђу у смисао мојих ријечи разумију шта сам хтио да кажем. Послије неколико година дјеца су се разишла. Дјевојка се у други народ удаде а он, до дана данашњега, неожењен оста. Ми изгубисмо једну честиту кућу а родитељи, сада, вјероватно, увиђају шта су тек они изгубили. Вјерујем да би данас мој савјет мало озбиљније размотрили.


Ово је богоборно вријеме, царство Лукавога. Грешни човјек прти се да из Божијих руку све преотме и на ђавољи начин свијет прекроји. Отац наш Небески хоће да се дјеца његова на вријеме жене и удају; дјецу да рађају и рађањем да овладају творевином Божијом. Благослови Бог прародитеље наше, Адама и Еву и рече им: ”Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме.” (1. Мојс. 1, 28) Ово је прва, и првенствујућа, заповијест Божија, дата нам прије свих других заповјести, и прије Декалога, на Синају добивеног.


”Инжињери људских душа”, творци свијета у којем Богу мјеста нема, већ су успјели да васпоставе нови поредак ствари и да нам ђавоље, а не Божије, приоритете у душе засаде. Брак и породица су прве вриједноте на које су свим могућим средствима насрнули. ”У данашњем друштву брак почиње да буде више изузетак неголи правило – прочитах негдје на интернету. Све мање људи жели да се вјенча и ти, који то учине, све више их је који се разводе. Медија приказују брак као нешто што се олако узима. Филмови, соп-опере, рекламе, све то што гледамо, магазини које читамо, промовишу блудни начин живота. Секс прије брака је у реду. ”Пробај прије но што узмеш – Try before you buy”. И много других ствари које сугеришу да не треба да се ступа у брак. Сасвим супротно од онога што је Бог одредио.”


Бог је љубав, радост, живот; они су – смрт. Све чине да се живот спријечи. Пилула прије, пилула послије; пилула ”прво јутро”, абортуси. ”Планирање породице.” Забога, премала је ова планета; нема довољно ваздуха за све; недостаће воде; гладни ће људи бити. Зато се све могуће ставља у службу смрти: ратови и револуције, педерлуци, глади и помори.


Школу растегли до у недоглед. Кад момак осиједи и оћелави, а дјевојка ведрину живота изгуби, и ни до чега им више није, онда стекну жуђене дипломе. У међувремену испијено је море пива по баровима и ресторанима; испробало се толико партнера да им се више ни имена сјетити не могу. Кад човјек прихвати да му је све дозвољено, да ама баш никаквих ограничења не може бити, и кад му то његови родитељи одобре и благослове, ко ће сад, наједном, ограничења прихватати и тешке обавезе на своја плећа товарити.


Па му онда, бездушници, испред носа каријеру поставе, ујарме га да од ”јутра до сутра”, и прекосутра, на радном мјесту, у радно вријеме, и још више у тзв. ”слободно”, у поноћ, у подне, јутром и вечером за њих аргатује. Објесе му пејџер и мобилни о бедра да га увијек на узди имају. Шта мученику, робу и робињи преостане него да се исцијеђени, преуморни и фрустрирани у кревете стровале и следећег јутра у бесконачно аргатовање дају.


Да ли ће дјевојка, која умишља да је са дипломом независност стекла, кад јој се дани живота неосјетно искраду и у неповрат оду, кад сама на свијету остане, хоће ли безживотни папир миловати, с њим зборити и радост имати?


А родитељи амбициозни, који на дјецу неостварене своје жеље претоваре, кад им у зло доба нешто памети из нечега и главу дође, радо би тад, кад је прекасно, својој дјеци мало другачије савјете давали и приоритете постављали.


”Весели се женом младости своје”, ријеч Господња нам вели. (ПрС. 5, 18) Насупрот томе видимо да се доба за ступање у брак помјера што је могуће даље, до тачке кад и мисао о браку постане излишна. Још прије неку деценију људи су се женили и удавали у раним двадесетим; шездесетих: са 22 године у Америци, на примјер; сада, ако се и одлуче на тај корак, чине то у својим тридесетим.


”Претходне генерације су васпитаване да је брак једини начин на који се могу потврдити улога супруге и мајке. Сада је супротно истина: једино се може реализовати изван ових улога. Двадесетогодишња млада је, данас, за жаљење као што је то била, некад, усједјелица од 30 година. Некад се вјеровало да су муж и дјеца суштина женског идентитета, смисао њеног живота; данас се они сматрају периферним додацима које прикачимо пошто је пун идентитет остварен.” (Данијела Критенден, Шта нам наше мајке нису казале, 2005.)


Давно започети окршај између Бога и ђавола наставља се до у наше дане на плану брака и породице. Ђаволу је пошло за руком да поремети први брак, у рају заснован, и да привремено – а то траје хиљадама година – ликује, тврдећи да брак није могућ. А Господ жели да му дамо доказе да је брак остварљив. И свако од нас који жртве за очување брака приноси, чини дјело Божије, да Бог супарнику своме може рећи: Проходиш земљу и обилазиш је; видје ли слуге моје Јована и Анђелију (на примјер) како сложно у браку своме живе.


Можемо ми затварати очи и главе у врели пијесак гурати али је горка истина да се рат за овладавање земљом и ширинама њеним, рађањем и множењем, одавно води. Док богоборци све чине да се брак укине, да се дјеца не рађају, дотле они који уши своје за њихову галаму не отварају, раде свој посао: рађају се и множе и убрзано освајају ову планету. На десетине европских нација – а српска у томе предњачи – одавно су прешле тачку са које су се од изумирања у живот повратити могле.


Муслимани у Енглеској већ су објелоданили да им је намјера да ову, некада, хришћанску земљу у шеријат претворе.


Блиједокрвни и разводњени хришћани Европе и Америке ни пет пара не дају што се којекуда по свијету најригидније мрачне исламске државе стварају. Убише се како православној Русији, која се хришћанским вриједнотама окренула, кичму да сломе.


Имајући све ово у виду, још једном понављам онима којих се то тиче и говорим свима којих се ово тицати може, да добро размисле, приорите своје са Божијим ускладе и да сагледају себе у својим ”сутра”, ако не и ”прекосутра” и увиде шта ће им и сутра важно бити и за чим неће, и годинама које долазе, зажалити.