Еф. 2, 14-22″
Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест, непријатељство.“ (Еф. 2, 14)… О Господу Исусу Христу, Спаситељу нашем, говори свети апостол Павле у данашњем апостолском штиву што га, браћо и сестре, на овој светој Литургији чусмо. Својом крвљу Пречистом Господ је искупио род људски – израиљски и незнабожачки – и помирио га са Богом. Јер до Христа, „између Израиљаца и незнабожаца зјапио је бездан, који нико од смртних људи није могао испунити и поравнати. Господ Исус једини могао је то учинити и Он је то учинио. Оно што је било удаљено, Он је приближио и спојио… крвљу својом. Својом жртвом Он је заменио све остале жртве. Тиме је Он искупио и Собом заменио сву природу од које су људи узимали и Богу (односно, боговима) на жртву приносили. Једна је жртва довољна и за Израиљце и за незнабошце – то је жртва Христова“. (Владика Николај)
Својом крвљу Господ је објединио све у, „нову твар“, (2. Кор. 5, 17) хришћане, „народ свети, народ задобијен“, (2. Петр. 2, 9) те нема више Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни скита, роба ни слободњака него је све и у свему Христос. (Гал. 3, 28) Тако су хришћани браћа међу собом, и то, крвна. Међу хришћанима, појединачно, и међу хришћанским народима не би смјело да буде сукоба и ратова. Ако до сукоба и ратова, ипак, долази, то значи да нисмо, појединачно, добри хришћани и, на ширем плану, нисмо добри хришћански народи.
Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих ријечи на коју наилазимо у Светом писму Новог завјета. Све се миром започиње и миром завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ наш започиње миром. „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, (Лк. 2, 14) објавише свијету рођење Господа анђели Господњи и с њима мноштво војске небеске, који хваљаху Бога. Бог је сишао међу нас „да обасја оне који сједе у тами; да управи ноге наше на пут мира“. (Лк. 1, 79)
Господ наш је миром поздрављао и миром отпоздрављао и с позивом на мир од Себе испраћао. С благословом мира од Својих ученика се раставио. У опроштајној својој бесједи мир Свој им је оставио. „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“, (Јн. 14, 27) вели им.
Свети апостол Павле сваку своју посланицу започиње с поздравом мира и, опет, свако своје обраћање хришћанима завршава с призивом мира у животе њихове. „Благодат вам и ми род Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа“, (Еф. 1, 2) пише он, на примјер, на почетку посланице хришћанима ефеским, из које посланице је и узето данашње апостолско штиво; и „мир браћи и љубав с вјером од Бога Оца и Господа Исуса Христа“, (Еф. 6, 23) завршава он ову своју посланицу.
С позивом на мир започета је ова света Литургија, као што и сва друга богослужења и обреди с позивом на мир започињу. „У миру помолимо се Господу“, чусте и молисте се. Па се молисмо за вишњи мир, то јест, за мир с више, за мир који је од Бога. Молисмо се за мир свега свијета и сједињење свих. Света Литургија завршава се с благословом свештеника и позивом да се мир, који се у светој Литургији стекне, понесе и рашири на све са којима вјерни у контакт дођу. „У миру изиђимо“, вели се.
Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Срце и душа обремењени гријехом и злом вољом и злим мислима оптерећени, не могу мир имати ни мир сијати. Сваки човјек, најприје, са собом мора да сведе и среди рачуне; мир свој у себи нађе и онда Богу своме да се обрати и од Господа благослов вишњег мира добије. Срећете и лако препознајете људе који су мир душама својим нашли. Богу драгом хвала, има их и међу нама, данас и овдје. Човјек, помирен са собом, шири мир око себе. „Само ти, сине, ради свој посао“, вели своме мучитељу свети Вукашин, старац херцеговачки.
На другој страни, људи, оптерећени својим раздорима, унутрашњим, и немирима, свуда око себе немир и несрећу шире. „Кад човек зарати с Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом и са свеколиком васионом: природом, људима анђелима“, вели Прота Живан Маринковић. „Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца“, (Лк. 6 45) учи нас Господ наш. Видите их на улицама и овога града; иду усплахирено, унезвјерено се окрећу, нешто мрморе; сами са собом и причају и с неким се свађају.
„Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима“, (Рим. 12, 18) поручује Свети Апостол Павле хришћанима римским. Зна Апостол да је човјеку, грјешном, често немогуће да сачува мир, да не реагује и, на крају, не експлодира. Али исто тако, свјестан је Апостол, а и ми, браћо и сестре, треба да знамо да је, на крају крајева, све до нас. Камо пусте среће да прије опоре ријечи, што је изговоримо, до неког броја одбројимо. Што већи број, то боље. Често смо свједоци како од безазлених, политичких, спортских, и било каквих разговора, на крају, до тешких свађа и омраза дође. За себе могу да кажем да се не покајах кад нешто не изговорих а покајах се често, и горко, кад „срцу на вољу дадох“ па рекох и за језик се уједох.
„А ми имамо ум Христов“. (1. Кор. 2, 16) „Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо нити цркве Божије“, вели за нас, хришћане, свети апостол Павле. (1. Кор. 11, 16) „На мир нас је позвао Бог“; (1. Кор. 7, 15) „јер Бог није Бог нереда него мира“. (1. Кор. 14, 33) Па нам, даље, каже свети Апостол: „Старајте се да имате мир са свима и светост без које нико неће видјети Господа.“ (Јевр. 12, 14) …Старајмо се зато за оно што доприноси миру и узајамном напретку, (Рим. 14, 19) да би нас Христос Господ за своје прихватио „А сам Господ мира нека вам да мир свагда и у свакој прилици. Господ са свима вама!“ (2. Сол. 3, 16) Амин.