Зашто Господ не спријечи рат

warrior_saints

Питају ме: Откуд рат и зашто Господ не заустави рат.


Питаху ме па се и ја упитах и потражих одговор тамо гдје све одговоре на своја многобројна питања тражим: у Светом писму.


Зашто рат? Зато што дође вријеме рату, кад се зло накупи, као гној под чиром, једном, мора да пукне. Једноставно, има вријеме рату и вријеме миру, (Проп. 3, 8), како нас учи премудри Соломон. Тачно је да је боља мудрост него оружје убојито, (Проп. 9, 18) али дође ваљда вријеме кад се мудрост погази, кад некоме не вриједи причати него се мора друкчије разуму привести. „Не боји се свака шуша Бога – вели наш народ – него батине“.


Наш народ се одавно нашао међу душманима; најбољи бисмо им били кад би се преселили из живота у прашњаве књиге историјске. Да не пружамо отпор, то би нам се десило и о нама би такође нагваждали излапјели учењаци као што сада нагваждају и паметују о истребљеним народима Ацтека и Инка, које је прије пола миленијума дограбила немилосрдна рука ватиканска. Каже Давид за себе, а ми преносимо на цјелокупни народ свој: „Душа је моја међу лавовима, лежим међу онима који дишу пламеном; зуби су синова људских копља и стријеле, и њихов је језик мач оштар.“ (Пс 57, 4)


Читао сам и прије овај Давидов жалопој но никад нисам могао схватити сву истинитост ријечи о језику, мачу оштром. Сад видимо да нас језик ватиканске машинерије коље страшније од мачева оштрих њихових искусних кољача.


На другом мјесту исти Божји човјек моли се Господу да га избави од човјека злог и од насилника, „који помишљају зло у срцу и сваки дан подижу рат. Оштре језик свој као змија, јед је аспидин у устима њиховим“. (Пс. 140, 1 – 3)


Нађе се, некако, одговор на злодјела руку њихових; лијека једу најотровније змије, који је у устима њиховим, никад да се нађе. Вични смо боју, лажи никако.


Зашто Бог не спријечи рат?


„Ово питање слично је питању: зашто лекар у једном граду не спречи болест – вели Владика Николај. Ето лекар прописује предохрану од болести, а када болест завлада, лекар прописује лек. Он прописује предохрану и лек, написане рецепте лекар даје људима на употребу. Тиме је лекар учинио са своје стране све да се спречи болест. Но ако људи приме рецепт од лекара па га баце, и од своје стране ништа не учине да се болест спречи и излечи, ко је онда крив: лекар или грађани онога града. Несумњиво лекар није крив.


Није ни Бог крив за рат.


Бог је прописао опширан рецепт против рата. Тај рецепт налази се записан у Старом и Новом завету, но људи су примили тај рецепт Божји против рата, примили и одбацили. Ко је онда крив за рат? Свакако Бог није.


Када људи замене Божји закон својим законом, и Божју вољу својом вољом, и Божји разум својим разумом, онда мора доћи до рата.


Бог би несумњиво могао својом силом спречити сваки рат, као, рецимо, што возач закочи мотор и кола се зауставе. Али Бог неће да поступа са људима као са мртвим и неразумним машинама. Бог неће да нагони људе силом на добар пут“ – каже владика Николај.


Исто тако, прогони нас мисао како да ускладимо у себи наш хришћански позив да љубимо и непријатеље своје (Мт. 5, 44) са неминовношћу рата?


Свакако, браћо и сестре, да не можемо оправдати непочинства и злочине које су и наши починили. Свако прекорачивање мјере одбране голог живота, вратиће нам се у већем злу. Али да нађемо одговор на питање које нас мучи, помаже нам онај који нас је и хришћанству и учио: Свети Ћирило.


Упиташе муслимани Светог Ћирила, како то хришћани могу ратовати а при томе одржати Христову заповијест о мољењу Богу за непријатеље?


Свети Ћирило на то одговори: „Ако су у једном закону написане двије заповијести и дате људима на извршење, који ће човјек бити бољи извршилац закона: онај који испуни само једну заповијест или онај који испуни обје?


Несумњиво онај који испуни обје заповијести – одговорише Сарацени.


А Свети ћирило настави: Христос Господ наш заповједио нам је да се молимо Богу за оне који нас гоне, и да и њима чинимо добро. Али он нам је још рекао: Већу љубав нико не може имати у овоме животу него ако ли душу своју положи за пријатеље своје. (Јн. 15, 13) Стога ми подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих. Али, као заједница, ми се залажемо једни за друге и полажемо животе своје, да не би како непријатељ, плијенећи браћу нашу, заплијенио са тијелима и душе њихове и погубио их тијелом и душом“. (Православни мисионар 6, 85).


Наш је народ устао да одбрани своје голе животе пред навалом свег зла и све себичности овог свијета. Скројили су нам били претијесне мјере и није било друге него те окове раздрати и раскинути. Вјерујемо да је Бог с онима који своје животе бране; он је њихова брана и заштита.


Нека би нас Господ заштитио и спасао. Дај Боже да ускоро осване дан када ће се расковати мачеви на раонике и копља на српове, кад неће дизати мача народ на народ, (Ис. 2, 4) него ће живјети у миру и благостању.