Да је проклет човјек који се узда у човјека

trust-in-man

(Пс. 146, 2)
„Овако вели Господ: Да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи на мишицу, а од Господа одступа срце његово“. (Јер. 17, 5) И још говори Господ: „Не уздајте се у кнезове у сина човјечијега у којег нема помоћи“. (Пс. 146, 3)


Овако је говрио Господ народу свом када је народ његов са свију страна био притјешњен и у безизлану јаму сабијен. А и пророци народа његова узвраћаху Господу из дубоких јама безизлаза: „Ти си нас сада повргао и посрамио и не идеш с војском нашом. Дао си нас као овце да нас једу, и по народима расијао си нас. У бесцијење си продао народ свој. Дао си нас на подсмијех сусједима нашим, да нам се ругају и срамоте нас који живе око нас. Начинио си од нас причу у народа, гледајући нас машу главом“. (Пс. 44)


Ово што чусмо, речено би давних и далеких дана. А ми ове крике и јауке притјешњеног народа доживљавамо као своје, као да су се из наших ојађених душа првотно проломили. И јесу оно наши крици. Јер и ми смо притјешњени и у безизлаз сабијени народ. Око нас, из близине и даљине, арлаучу и ричу, хоће да нас растргну, потамане и са лица Земље збришу. И како вели наш пјесник, поредећи нас са Страдалним Господом нашим:


„И Србина се одркли до трећих петлова
Који скупа с њим прођоше Тријумфалну капију,
И губи сва права, сем на смрт тапију
Као зверка у сезони слободног срболова,
Да, ко жели може Србе да тамани
Или! Или! Лама савахтани?“
(М. Јанковић)


И ми смо постали „као сметлиште свијета свима смеће до данас“. (1. Кор 4, 13) Свако, од првог моћника до посљедњег лупежа свјетског, може да пљуне по Србину; да излије црни јед душе своје по нама, да нас огавном лажју упрља, увриједи и понизи и да за то ником рачун не положи.


Обесправљени смо. И са банана спавши имају негдје некога свога да коју за њих прозбори; и Тути и Туци и ко би их све знао, расијали су своје гласнике по свијету да њиховим племенским распрама и размирицама учмалу машту западног човјека голицају. Ми нигдје никога свога немамо. Наш глас и нашу истину ионако нико неће да чује. Наша истина има слабу прођу на пијацама и бувљцима свјетским. По наручену њихову истину о нама, шаљу новинарске најамнике у таборе наших непријатеља.


Зло, да не може бити горе. Зато су многи поколебани и поклекли; многи посустали и пали. А који нисмо, ми смо у грчу, ојађени и депресивни. Лијежемо ноћу, послије посљедњих вијести и своје уморне очи склапамо, да бисмо се ујутро, са истим бригама, са којим смо легли, уморни пробудили. И прије но што очи протрљамо и лица умијемо и крст на себе ставимо, трчимо својим проклетим кутијама и јуримо бјелосвјетске вијести еда бисмо, понекад и понегдје, покљуцали покоје тањушно зрнце истине и благе наде. Па послије препричавамо и преувеличавамо. Те, тај и тај, тамо и онамо, рекао је то и то; као заузео се за нас, заштитио нас. Па се заваравамо да смо моћни, да имамо чуда од технике, свијету да се одупремо, ракетама убојитим крај васељене да досегнемо. А послије, када нас ошамућеност прође, видимо у којем се јаду налазимо, да нам се народ расуо а који је остао, у јаду се нашао. Који отуда долазе, црне вијести доносе: хљеба нема, народ се, гладан, убија. Да не набрајам наше јаде, неизбројиви су.


Па када неко и негдје, који своје нападаче трулим коровом плаши, па када, дакле, тај каже да треба наше непријатеље ракетама тући, ми у очају хоћемо да вјерујемо да он то и хоће и може да учини. Тако нам, јаднима, некако лакше буде.


А Бог, силни и јаки, који је из ничега ову, сада гријехом обремењену, планету саздао, и који је у ништа лако претворити може, Бог Створитељ, са свог небеског престола говори нам: „Не уздајте се у кнезове, у сина човјечијег, у којега нема помоћи“. (Пс. 146, 3) „Без мене не можете чинити ништа.“ (Јн. 15, 5) Узалуд вам је ваша празна нада у силу људску, све је то прах и пепео преда мном.


Када се ова несрећа прије нас народу Божјем збивала, када су они били прича народима, када бијаху посрамљени, на подсмијех и поругу сусједима својим, да их као овце једоше непријатељи њихови, и по народима расијани бише и друге несреће трпише, кад, дакле, пред Господом побројаше све невоље своје, они му ипак рекоше: „Све ово снађе нас, али не заборависмо тебе, нити преступисмо завјета твојега. Не одступи натраг срце наше, и стопе наше не зађоше с пута твојега. (Пс. 44, 17 – 18) Тада завапише Господу свом: „Устани, помоћи наша, и избави нас ради милости своје“! (Пс, 44, 26)


А и нама треба да буде јасно да нам нема друге него да се и ми обратимо Господу Богу нашем. И да му кажемо: Подносићемо, Господе, гњев твој, јер ти згријешисмо, (Мих. 7, 7) али нећемо одступити од тебе. Ти ћеш нас, Господе, избавити и од свих замки непријатеља наших сачувати. Дуго те чекамо, сагни се, Боже наш, к нама и чуј вику нашу. (Пс. 40, 1) Јесте, они су јаки али ћемо ми на тебе погледати, јер си ти чувар наш. (Пс. 59, 9) Знамо за твоје обећање, Господе, да је „благо ономе који на Господа ставља надање своје, и не обраћа се охолима и онима који траже лаж“. (Пс. 40, 4).


Вјерујемо, Господе, да ти прихваташ све који падају. (Пс. 145, 14) и подижеш оборене. (Пс. 146, 8) Молимо ти се, прихвати нас и заштити. „Зашто да говоре народи: Гдје ли је Бог њихов? (Пс. 115, 2). Устани Господе, помози нам, удри по образу непријатеље наше, разби зубе безбожницима!“ (Пс 3, 7)


„Устани, помоћи наша и избави нас, милости твоје ради!“ (Пс. 44, 26)