Православље и ми у њему

Triumph-of-orthodoxy

Прва недјеља светог Часног и Великог поста названа је Недјеља Православља. На свим службама Божијим чујете повијест о првом окупљању ученика око Христа. За једног од њих Господ ће рећи: „Ево правог Израиљца у коме нема лукавства.“ (Јн. 1, 47)


Откуда да се баш ово јеванђеље чита у Недјељу Православља, пита нас свети Јован Кронштатски, и одговара: „Зато што је у ријечима Господњим показан карактер истинског или православног хришћанина и уопште карактер истинске православне Цркве Христове“. Другим ријечима, вели се: „Ево Цркве у којој нема лукавства, односно, сујетних људских сплетки тј. која је сва – истина у свим њеним учењима, Тајнама, Богослужењу, управљању и у цјелокупном њеном устројству“.


Овај празник установљен је средином 9. вијека, 842. године. Претходила му је дуга и мучна борба за заштиту икона. Заједно са борбом за очување икона вођена је, у ствари, исцрпљујућа битка за свеукупно учење Цркве, за њену бит и опстанак. Одбацујући, прво, иконе, иконоборци су, следствено, почели да одбацују један за другим и остале догмате црквене. Побједом над њима, добијена је и општа битка те је отуда овај дан добио у својој ширини и назван је Недјеља побједе Православља.


Ово је јединствен повод, између премногих повода да ми размислимо и преиспитамо себе шта нама Православље значи и како ми сами себе у светој Источној Православној Цркви сагледавамо.


Уз сву радост слављења Православља, ми знамо да борба није окончана и да још многе битке предстоје. „Датум завршетка битке означен је као датум завршетка времена“, вели Свети Владика Николај. Он каже: „Православље је највеће чудо у историји рода људског. Без богатства, без спољашње силе, без војске и оружја, без ропске организације и политичких оклопа, оно је срећно пропутовало пут од двадесет столећа. Источно Православље, старо колико и хришћанство, представља величанствену епопеју страдања и муке, вољне и наметнуте. Преци наши страдали су пет столећа за крст часни, и у том огњу страдања поколење за поколењем сагоревало је као суво лишће у огњеној пећи. Страдао је и цели хришћански Балкан. Треба да смо поносни – вели Свети Владика – но у поносу своме смирени пред Богом – што је пало у део нашим прецима да носе најтежи крст мука на Балкану за последњих пола хиљаде година. Православље у Азији и Африци горело је у пламену мука дванаест столећа. Црква у Јерменској носи рекорд у дуговремености страдања за крст часни. Јер њено мучеништво почело је још од римског мучеништва Хришћанства. Црква у Русији трпела је наметнуте муке од Монгола два столећа, док је вољно мучеништво Русије старо колико и хришћанска Русија.“


Од самог почетка па кроз цио мукотрпни ход кроз историју – само страдање. Православље је вјера страдална и вјера страдалника. Свети Павле апостол, говорећи о страдању хришћана, његових савременика, прориче мученички пут којим ће покољења за покољењем њихових потомака и сљедбеника ићи. ^итамо код Њега о поругама и шибањима, оковима и тамницама. Говори о браћи који, „камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свијет не бијаше достојан, вели он, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским.“ (Јевр. 11, 37-38) И данас, ако себе доживљавамо као православне, морамо широко да отворимо очи и видимо да свуда, гдје је света вјера православна пустила коријење, нека мрачна сила адска сије зло и несрећу на главе недужних хришћана. Да ли нам шта говоре збивања у Русији, Украјини, Јерменији, Сирији, Етиопији, југу Судана, Србији и другдје?


Толико се зла на Православље са свију страна устријемило, толико лажи и огавне пропаганде против Православља, да није неко чудо велико што многи малакшу, дигну руке, предају се и топе су у широком мору безвјерја и протестантског лаког и јефтиног вјеровања. Уза све несреће, споља на нашу вјеру устријемљене, наша вјера ионако није лака. Она захтијева жртву. „Да бисмо били истински православни хришћани, ми, прије свега, морамо имати живи и непрекидни контакт са Православном Црквом, односно, морамо учествовати у њеним молитвама, учењу и тајнама, морамо пажљиво изучавати своју вјеру, испуњавати све и живјети њеним духом, руководити се и њеним правилима, заповијестима, канонима, а што је најважније – вели свети Јован Кронштатски – морамо истински и дубоким покајањем оживјети у себи лик истинског православног хришћанина по примјеру древних и нових светаца или још боље – по примјеру самог Господа нашег Исуса Христа.“


Празник Православља, снажи нас на наду и вјеру да, упркос свим силама адским и преисподњим, злу свог свијета, Црква Христова неуништива је. По ријечима нашег Светог Владике Николаја, „Црква води битку, појединци борбу. Поједини чланови њени могу изгубити борбу, Црква не може изгубити битку. На појединим фронтовима бележени су губици, но цео фронт Цркве никада није доживео пораз. Отуда је наравоученије Недеље Православља – вели он – не, него заповест да сваки православни хришћанин уложи лични труд у задобијању нових победа. Старе победе нам помажу, али нас не спасавају. Победе отаца наших јесте насљедство наше, које смо дужни и очувати и својим победама увеличати.“


Овдје, на овом мјесту, враћамо се питању нашег мјеста у Православној Цркви. „Од многих можемо чути да се Богу може угађати у свакој вјери, заправо, да је свака вјера угодна Богу, и као да за Њега нема разлике између лажи и истине, правде и неправде. Онима који овако размишљају – вели Свети Јован Кроштатски – не би сметало да знају да је наша вјера стара – колико и људски род – да је непосредно од Бога постала, као и то – да су у тој вјери живјели и спасавали се људи различитог рода, звања, положаја, пола; и славни цареви и мудри философи, и законодавци и највећи говорници, угледни и прости, богати и сиромашни, мушког и женског пола, дика и понос човјечанства.“ Ако смо ми меки и претолерантни, ако је нама, на жалост, свеједно, другима, као што знате, и видите, није. Када би тако било, зар би мухамеданци, са свих крајева и ћошкова свијета, онако крвожедно насртали на наше Православље? Када би то био случај, зар нас већ једном Ватикан не би оставио на миру? Не би онда којекакви секташи, далекоисточни и труло-западни облијетали око наших кућа, ловећи нам наше најближе у своје канxе.


Цркве Христове, светог и слатког Православља никада неће нестати; али ако се ми не пренемо и не вратимо коријенима својим – нестаће нас. Као мјерило нашег односа према својој вјери православној, испричаћу вам повијест Светог Владике Николаја о добром домаћину:

Вели Свети Владика: „Неки честити и имућни човек позва своје синове при крају свога живота па им рече: Децо моја, ви видите како је велико имање које вам остављам у наслеђе. То имање нисам ја сам стекао. Још чукундед мој заимао се. Мој прадед сачувао је насљедство и увећао га. Тако увећано имање наследио је мој дед, па га је у целости сачувао и својим трудом проширио. Мој отац наследио је све и додао је томе, тако најзад и ја. Наслеђену очевину ја сам добро очувао и од своје стране увеличао. Сада је на вас ред. Као стражар што смењује стражара, тако ћете и ви сменити и заменити мене. Остављам вам у аманет три дужности које је и мени мој отац оставио, и то: прво, да наследство у потпуности очувате, друго, да га својим трудом и знојем увећате, и треће, да наслеђено од мене и приновљено од вас у целости предате својим синовима. Није ли ово слика историје Цркве Божје из рода у род?“ пита нас Свети Владика Николај.


А ја се питам па бих и вас запитао: да претражите животе своје и провјерите да ли је то наша слика и има ли нас негдје и некако на тој слици свете Цркве православне? Од одговора на ово питање зависи нам опстанак у широкој и славној фамилији православних народа. @елим вам свима срећу у том трагању и пресабирању.

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Share on StumbleUponEmail this to someone