”Жене покоравајте се својим мужевима као Господу, јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви.” (Еф. 5, 22-23)
Да ли то значи да је муж апсолутни господар, неприкоснивен и недодирљив у власти својој?
Видјећемо да није баш тако и да се у хришћанском браку, кроз узајамну љубав, и покоравање вољи Божијој, улога мужа и жене изједначавају.
Господ наш донио револуционарну промјену у дотадашње поимање брака. Кушајући Господа, фарисеји га питају: ”Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу?” (Мт. 19, 3) А то: ”за сваку кривицу”, подразумијевало је, према неким тумачима овог крутог прописа Староз завјета, прекоран поглед женин, пресољен ручак или било шта друго, једнако банално. ”Кад ко узме жену и ожени се њом, па се догоди да му она не буде по вољи, што он нађе на њојзи штогод ружно, нека јој напише књигу распусну и да јој у руке, па нека је отпусти из своје куће.” (5. Мојс. 24, 1)
Међутим, код пагана, Римљана, ситуација је била далеко гора. ”Като, пишући о римском праву, вели: Ако ухватиш своју жену у невјерству, можеш је убити без суда. Али, ако би она тебе ухватила у прељуби, она се не смије усудити да те прстом такне; уствари, она нема право.” (Џон Мек Артур)
У такву ситуацију, и свијест укоријењену, долази Господ и ставља се у заштиту жене и подсјећа кушаче своје да их је Бог мушко и женско створио и да је дубоко усадио у њихова бића неодољиву тежњу једног ка другом.
А на позивање фарисеја на Мојсија, и њихово неограничено право на жену, Господ им одговара: ”Вама је Мојсије допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.” (Мт. 19, 8)
Од свих могућих разлога за отпуштање жене Господ је допустио само један једини – невјерство, прељубу. ”А ја вам кажем – вели, одсјечно, Христос: Ко отпусти жену своју осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и који се ожени отпуштеницом, чини прељубу.” (Мт. 19, 9)
Продубљујући заштиту жене, Апостол Павле наређује мужевима да воле своје жене, и не само тек да их воле, него да их воле истрајно, жртвено и чак са свим манама које би оне могле имати. Ту љубав мужевљеву према жени својој он пореди с љубављу христа према Цркви, невјести својој. ”Мужеви, волите своје невјесте као што Христос завоље Цркву и себе предаде за њу.” (Еф. 5, 25)
Покорност жене је безусловна, али и љубав мужа према жени такође је безусловна. ”Жену морамо волети не само због тога што је настала од нас и што је део нашега тела, но и због тога што је Господ то одредио”, Вели Свети Јован Златоусти.
Кад се љубав и покорност у браку сретну, дође до потпуног изједначавања. Ако муж воли своју жену он од ње неће захтијевати ропску покорност; ако жена воли свога мужа чиниће му, из љубави, и сама све што би њен муж од ње очекивао.
Свети Апостол Павле и мужеве приводи Христу, и Господа ставља у центар њиховог живота, упућујући их да се на страдалног Христа угледају. Кад вели мужу да је он глава жени, као што је и Христос глава Цркви, Апостол говори о Христу као Спаситељу. Зарад невјесте своје Господ је био на крсту разапет. ”Желиш да ти се жена покорава – пита нас Свети Јован Златоусти – онда сноси одговорност за бригу према њој као што је и Христос за Цркву. Чак и ако треба да поднесеш нова страдања због ње, и свој живот да даш за њу, немој оклевати. Па опет, ти нећеш ништа учинити равно Христовом делу. Ти се жртвујеш за неког ко ти је већ близак, а Христос је дао Себе за ону му је окренула леђа и омрзла га.” Исти Светитељ савјетује и на који начин муж да обезбједи поштовање и покорност своје супруге. Вели он, да је Господ усавршио невјесту своју, Цркву, ”не претњама, насиљем или застрашивањем, него својом вечном, неизмерном љубављу. ”Тако и ти треба да волиш своју жену. И кад те омаловажава и руга ти се, својом љубављу, пажњом и поштовањем ти још увек можеш да је придобијеш и покориш себи.” ”А шта ако жена одбије да ми се покори – поставља питање Свети Златоусти , и одговара: Ништа за то! Твоја је дужност да је волиш; испуњавај своју дужност. Чак ако и не добијемо од других оно што нам припада, ми морамо да испуњавамо своју дужност.” ”Све сноси због ње, али је никада немој понижавати, јер ни Христос никада није понижавао Цркву.”
Најидеалније је – и томе треба тежити – да муж и жена, преливени истинском љубављу, ”читају” мисли једно другог; тако да њихова повезаност прерасте у узајамну послушност.