Размишљање поводом Недјеље Мироносица: Врсна жена вриједи више него бисер

St-Photini

И данас, Богу хвала, има врсних и честитих жена које ходе жртвеним стазама Марте и Марије. То нимало није лако, нарочито у овом времену, када све има своју цијену. Све је изложено продаји па, на жалост, и људско тијело. Знамо да жени никада није било лако – а данас је најтеже – носити и проносити људско достојанство.


С великим дивљењем прихватамо да је преко женског јестаства људском роду указана највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе и да од жене прими људско тијело и природу.


Жена се и данас – као и увијек – налази на вјетрометрини жеља и похота, с једне стране, и призива на жртву одрицања, с друге стране. На једну страну жену маме Иродијаде и Језавеље, а на другу страну жену призива Пресвета Мајка, и друге жене, мученице, подвижнице и страдалнице. Својом одлуком на коју ће страну, жена одређује не само своју судбину него и судбине многих, на њу упућених. Жену са свију страна обасипају позивима и искушењима; нуде јој разне слободе само да би је заробили. Устријемило их се много који настоје – и успјевају – да жену изведу из куће, да је раздвоје од дјеце, супруга, нормалног живота.


Никада, чини ми се, није било веће потребе за жртвом од стране жене. Својом жртвом жена осмишљава животе оних који је окружују. Гдје уморни, оптерећени, нервозни – ако хоћете – мужеви да нађу тихо пристаниште у повратку са напорног и разорног посла ако не у окриљу топлог породичног гнијезда. Жена својом топлином отопљава кућу. Куда да пођу дјеца; коме да се обрате; на кога да се ослоне; коме да се потуже; на чијим грудима да се заплачу ако не на грудима својих мајки. Да ли да иду и базају по улицама, моловима; да се пребијају по диско-клубовима и баровима; да се обрате сектама и секташима? 


Жена има право да упита и да пита: гдје она да нађе љубав и снагу за све оно што се од ње тражи. Има право да је нађе у своме мужу, код своје дјеце, родбине; ако љубави игдје има. А ако нема, не остаје јој друго него да стисне срце, склупча се, ћути и – трпи. И то је женски; рекао бих, и витешки.


Честита је жена благослов кући, у мјери у којој је нечестита проклетство кући и укућанима. Цар Давид благосиља онога који се боји Господа и који ходи путевима Божијим, ријечима: „Благо теби, и добро ти је. Жена је твоја као родна лоза усред дома твојега“. (Пс. 128, 2-3) Ту Цар Давид мисли на скромну, богобојажљиву, вриједну жену. Јер, „вриједна је жена вијенац мужу својему; а која га срамоти, она је као трулеж у костима.“ (ПрС.12, 4) Отуда, „ко је нашао добру жену – како вели Премудри Соломон – нашао је добро и добио љубав од Господа.“ (ПрС.18, 22) Добра жена је дар од Бога. „Кућа и имање наслијеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19,14) Исти цар, Соломон, на неколико мјеста понавља мисао да је боље „сједјети у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 21, 9)


Премного је компанија које се баве стварањем и лансирањем којекаквих уљепшавајућих средстава; пуно је стручних часописа, радио и ТВ емисија усредсређених на спољашњу љепоту жене. Многи од тога посла живе. На жени, хришћанки, је да укаже и сама прихвата друге вриједноте, у овом преварном времену запостављене. Врсна жена “вриједи више него бисер“, (ПрС. 31, 10) узвикује Премудри Соломон. Али жена врсна – врлинама. „Љупкост је пријеварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу.“ (ПрС. 31, 30) Апостол Павле позива хришћанке да се стидом и честитошћу украшавају и красе, „не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима, као што приличи женама које се – како Апостол каже – привољеше богопоштовању.“ (1. Тим. 2, 9-10) „Ваше украшавање – савјетује свети апостол Петар – да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеноме човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено. Јер тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима.“ (1. Петр. 3, 3-5)


Знамо да је данас израз: покоравати се, постао политички неисправан, неприличан, грубост за уши многих. Кад свети апостол Павле жене позива да се покоравају “својим мужевима као Господу“, (Еф. 5, 22) он, истовремено, захтијева од мужева да воле „своје жене као што и Христос завоље Цркву и себе предаде за њу“. (Еф. 5, 25) „Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тијела; јер који воли своју жену, самога себе воли“. (Еф. 5, 28) Када се о овоме размисли, увиди се да Апостол на заједничку, обостарну, љубав позива. Јер ко воли себе и некога поред себе – своју супругу – неће од ње тражити ропску послушност нити било шта што сам себи пожелио не би.

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Share on StumbleUponEmail this to someone