Првих шест глава Дјела апостолских одличан је школски час вјеронауке. Из само 7 згуснутих стихова 6. главе Дјела апостолских сазнајемо јако пуно о рађању, расту, боље рећи, бујању Цркве Христове.
Свети апостол Лука, писац Дјела апостолских, води нас у свети град, Јерусалим, у којем су се, само прије неколико недјеља, збили најузбудљивији и најпреломнији догађаји свеукупне људске историје. Господ је васкрсао и вазнио се и ево већ првих – а тако значајних, плодова Његова Васкрсења. Прпорођени и благодаћу Духа Светога оснажени, апостоли посташе неустрашиви проповједници Васкрслог Господа. Послије једне од Петрових проповједи, само у једном дану, крстило се око три хиљаде душа. Сви ти, који примише сјеме ријечи Божије у срца своја „бијаху – како свједочи свети апостол Лука – постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба, и у молитвама“. (Дап. 2, 42) „А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа – говори даље апостол Лука – и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко. …Благодат велика бјеше на свима њима. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао.“ (Дап. 4, 32-35)
Дакле, ако је икад на овој планети Божијој, која се Земља зове, било социјалне правде и људске једнакости, било је у те ране и порођајне дане Цркве Христове.
Но убрзо, како свједочи свети хроничар, Лука апостол, сатана је испунио срце једноме од њих, Ананији, да, пошто је продао своју њиву, слаже и мањи добитак прикаже заједници и тако ту сложну заједницу натруни преваром и да се покаже да је правда искључиво за Небо резервисана. Кад су у комунистичка „вунена времена“ о њиховој некаквој једнакости дрвили; о томе како ће, тобоже, сви радити колико и како могу а узимати колико коме треба, ја сам се увијек несрећног Ананије и његове жене Сапфире сјећао и знао да је прича празна и преварна.
Ипак, Црква Христова је и даље расла и бујала. Са растом Цркве, ницала су разна питања и појављивали се проблеми које је требало рјешавати. За разумијевање апостолског казивања важно је да се подсјетимо да су рани хришћани живјели као једна фамилија. Сви, богати и сиромашни, доносили су своје приносе на заједничку трпезу са које су се сви, равноправно, служили.
И ту се појавише – како их свети апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима назива – непостојани, које он оштро критикује: „Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња; јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете цркву Божију и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас за то похвалити? Не похваљујем“, пресуђује свети апостол Павле. (1. Кор. 11, 20-22)
Чак и међу постојанима избио је проблем око расподјеле хране онима који нису могли у заједничким обједима учествовати. „И у ове дане – како вели свети апостол Лука – када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дијељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да, оставивши ријеч Божију, служимо око трпеза. Потражите, дале, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо у молитви и у служби ријечи приљежно остати.“ (Дап. 6, 1-4)
Ево, видите, темеља Цркве, заснованог на свима вјернима: апостолима – свештенству и првим ђаконима – служитељима и на свеукупном народу Божијем.
Ова прва 4 стиха 6. главе Дјела апостолских разрјешавају, једном за свагда, питање ко шта у Цркви ради; ко води и руководи.
Сваки од нас, свештеника, на ове просторе доспјелих, морао је чути и сувише често, потом, слушати простаклук у ријечима; „Попе, твој је олтар, а наше је све друго и остало.“ То би требало да значи да свештеник има да ради и ћути, и да се у пословање своје црквене заједнице не мијеша и да пред онима, који испред њега заклетву полажу, уста своја не отвара.
Чуо сам да је на неком црквено-народном сабору донијета „премудра“ одлука да свештеници немају право потписивања црквених чекова. Мудро црквено расуђивање, свака част! На сву жалост, многи свештеници, ваљда, притјешњени и нуждом приморани, прихватили су ту просту расподјелу простака црквених и бивали, мученици, задовољни са платицом коју од њих приме. Јер, „ми те, попе, плаћамо!
Из светог слова Божијег, видимо – ако нам је Свето писмо, као што нам у законима и уставима стоји, још увијек руководно – да тако није било и да таква ограничења и спутавања свештеника немају своје оправдање у Светом писму и пракси Цркве Христове. Апостоли, као што видите, одустају од даље бриге за материјално пословање ране Цркве, што бисмо данас рекли, да би се приљежније посветили важнијем: молитви и ширењу ријечи Божије. Они и даље остају да старјешинују и себи потчињене на ниже црквене службе постављају. Ко има веће, подразумијева се, да задржава мање.
Оне које Црква изабра да се брину о материјалном пословању доведоше апостолима на одобрење и посвећење. „Ове поставише пред апостоле и они, помоливши се Богу, положише руке на њих.“ (Дап. 6, 6) Уосталом, они који су били бирани, морали су испуњавати такве услове: да буду освједочени, т. провјерени, „пуни Духа Светога и мудрости“ (Дап. 6, 3) па им таквим није могла пасти на ум да за себе узурпирају оно што им не припада.
Црквена имовина није што и свака друга имовина. Намјена црквене имовине је света па се, због светости намјене, и сама црквена имовина сматра светом. Свака крађа је гријех а светотатство – крађа и утаја црквене имовине – велики је гријех. Искључивати свештеника из руковођења светињом није ништа мањи.