Мт. 4, 18-23
Свето јеванђеље поставља нас пред велику и чудесну тајну свештенства.
У једном човјеку, незнатном и грешном, сучељавају се крајности, тешко појмљиве и обухватљиве људском уму. Он, такав, бива позван у свети и превисоки степен свештенства, да уђе – како читамо у једној молитви на Јелеосвећењу – у онај дио иза завјесе, „у светињу над светињама, куда свети анђели желе да привире и да чују јеванђељски глас Господа Бога, те да својим очима виде како изгледа Свето приношење и да се наслађују божанственом и свештеном литургијом“. Он је удостојен да врши небеске тајне, да приноси дарове и жртве за гријехе људске и за незнања народна, па да посредује за Божије разумно стадо. (Молитва на јелеосвећењу)
Са такве, небеске, висине свештеник пречесто бива гурнут у каљугу овога свијета. „Јер мислим – вели свети Павле – да Бог нас, апостоле показа последње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима… До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета; свима смеће до данас.“ (1. Кор. 4, 9; 11-13)
Заиста је тешко прихватити ове крајности и помирити их у себи.
Ми се снебивамо да говоримо о себи и устручавамо се да јавно износимо своје муке и невоље. А има их и превише. То би могло да буде у реду да нас она народна, а истинита – да ни мајка не погледа на своје чедо док оно не заплаче – не учи другачије: да, понекад, ипак, треба проговорити коју о себи. Док ми, велим, избјегавамо да говоримо о себи, дотле се други не либе и не устручавају да све и свашта говоре о нама.
Јеванђеље сучељава нас са двије крупне истине, везане за свету тајну свештенства. Прва истина је та, да уз свештенство иде жртва, а друга да је свештеник вољом Божијом оно што он јесте.
Кад Христос наиђе на Симон-Петра и брата његовог, Андрију, позва их и они „одмах оставише мреже и пођоше за њим“. (Мт. 4, 20) А кад Господ видје друга два брата, Јакова Заведејева и Јована, брата његова, у лађи, са Заведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, позва и њих. „А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.“ (Мт. 4, 22)
Ово је данас нама лако чути, а мало је теже у ово се удубити и сагледати колико је то превелика жртва морала бити: оставити све и сиротињске куће и гладне укућане, онемоћалог оца и ојађену мајку и поћи за Господом, из једног јада у још већу неизвјесност. Јеванђелист Лука нам свједочи да ови биједни рибари, заправо, никада у свом животу, не ухватише толико рибе као тога дана, да им се мрежа поче цијепати. Позваше своје друштво из друге лађе и напунише обје лађе рибом да се оне потапаху. (Лк. 5, 1-11) Надомак остварене наде, да и њима посао, коначно, крене, да се издигну и, можда, обогате, они остављају све и крећу за непознатим Учитељем. И заиста, како онда тако и данас, и тако ће до краја вијека бити: свештенство ће вазда одрицање и жртва пратити. Сјећам се: када су нас, голобраде дјечаке, тек са дјетињством растављене, одвојили од наших кућа и завичаја и сабрали у богословију, „да учимо за попа“, како се то говорило, требало нам је пуно времена да се снађемо и стварност прихватимо. Ни у сну нам није могло доћи какве нас све невоље чекају.
Свештенство је Божији дар и призив. Када Бог некога одабере и своју моћну руку на његову главу стави, он мора – хтио не хтио, чини ми се – да остави све и за Господом пође. Пророк Јеремија предивно свједочи за себе и за све нас, колико се, јадник, опирао да не послуша Божији позив и не крене за њим. „И дође ми ријеч Господња говорећи: Прије него те саздах у утроби, знах те; и прије него изиђе из утробе, посветих те, за пророка народима поставих те“. (Јер. 1, 4 и 5) Пророк покушава да се изговори слабим говором и својом младошћу, јер зна добро на какву га муку Господ зове, али ништа му не помаже. Немајући куд, предаје се: „Наговарао си ме, Господе, и дадох се наговорити; био си јачи од мене и надвладао си ме“. (Јер. 20, 7) „И рекох: нећу га више помињати, нити ћу више говорити у име његово; али би у срцу мом као огањ разгорио, затворен у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више.“ (Јер. 20, 9)
Кад Бог позове и поведе на муку и жртву, он не запоставља и не заборавља изабраног, стоји уз њега и помаже му. „Они ће ударати, на те али те неће надвладати, јер сам ја с тобом, вели Господ, да те избављам.“ (Јер. 1, 19) Тога је и Пророк свјестан и то му снагу даје, да се не поколеба и не поклекне. „Јер чујем поруге од многих, страх одсвуда: прокажите да прокажемо, сви који бијаху у миру са мном, вребају да посрнем: да ако се превари, те ћемо га надвладати и осветићемо му се. Али је Господ са мном као страшан јунак, зато они који ме гоне спотакнуће се и неће надвладати; посрамиће се врло; јер неће бити срећни, срамота вјечна неће се заборавити.“ (Јер. 20, 10-11)
Свештеника, видимо, Бог чини сарадником својим у Цркви, њиви Божијој. (1. Кор. 3, 9) Отуда је он одговоран најприје Богу, своме господару. „Најмање марим – вели свети апостол Павле – што ме судите ви или човјечији дан, а ни сам себе не судим… онај који ме суди јесте Господ.“ (1. Кор. 4, 3 и 4)
Првим својим ученицима Господ вели да ће их он учинити „ловцима људи“. (Мт. 4, 19) Као ни пророке прије њих, тако ни њих не пита, желе ли или не желе, могу ли они или не могу. Бог их чини да морају да могу. Свети Павле назива себе „вољом Божијом“ (1. Кор. 1, 1) позваним апостолом Исуса Христа. Посланицу хришћанима Галатије почиње овим ријечима: „Павле, апостол не од људи ни преко човјека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца који га васкрсе из мртвих“. (Гал. 1, 1)
Свештеник је слуга (2. Кор. 6, 4) и посланик Божији, (2. Кор. 5, 20) чак и без обзира на своју личну недостојност. За свој живот он ће пред Богом, Првосвештеником, (Јевр. 3, 1) полагати рачуне, али то не умањује нашу обавезу да га примамо, поштујемо и уважавамо. (Флп. 2, 29).