1. Кор. 15, 1-11
Свети апостол Павле, у својој Првој посланици Коринћанима, 15. глави, ставља пред хришћане коринтске своје апостолство – свештени свој призив -на провјеру. Критериј који је свети Апостол тада поставио, као доказ свога апостолства, валидан је и сада као и онда. Благодат Божија је једино мјерило које се узима при процјени да ли је неко, заиста, свештеник или је уљез, који се стаду прикрао. Свештеник је онај на чију је главу, полагањем руку од стране епископа, на светој Литугији, призвана благодат Духа Светога за вршење светих Тајни и руковођење стада Христовог у вјери и побожности. (О. Јустин П.) А какав је тај свештеник: исправан или, не дај Боже, неисправан, добар појац или лош, дебео или мршав… та, и сва друга, питања долазе касније и не оспоравају оно прво: он је свештеник.
Јер ми вјерујемо у оно што нас наша света Црква учи, да је сваки исправно изабрани, и од стране исправног епископа рукоположени свештеник призван у свету Тајну свештенства руком Божијом. Да ли ће се он том страшном призиву достојно одазвати или неће, пред Богом ће одговарати теже и биће питан строжије, као онај коме је више дато и више зна.
Упућујем вас да прочитате прву главу Дјела апостолских гдје ћете видјети како је, на мјесто отпалог Јуде, у апостолско достојанство уздигнут апостол Матија. На скупу, на којем је било око сто двадесет душа, „поставише двојицу: Јосифа званог Варсава, који би назван Јуст, и Матију. И помоливши се, рекоше: Ти, Господе, познаваоче срдаца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола“. (Дап. 1, 23-26) Како је онда Господ Матију изабрао, тако вјерујемо да је то Господ и са осталим својим слугама чинио, и сада чини. Апостоли, на којима је велика благодат била, (Дап. 4, 33) ништа нису чинили ни предузимали док од Господа благослов нису добили. „Угодно би Светоме Духу и нама“, (Дап. 15, 28) веле свети апостоли кад формулишу одлуке које су донијели на свом првом сабору. И данас, у Православној нашој цркви, овим истим ријечима се формулишу одлуке на светом сабору епископа, па и одлука о избору достојног лица у свети чин епископски.
”И нико сам себи не присваја ту власт, него призван од Бога као и Арон“, (Јевр. 5, 4) вели свети апостол Павле. Кад то Апостол каже, он, уствари, мисли да нико не би смио сам себи свешетну власт и достојанство присвојити. Цар Саул, зато што се, у страху и журби, усудио да, умјесто свештеника, службу Господу принесе, био је кажњен одузимањем царства и царског достојанства. (1. Сам, 13. глава) Човјека – Уза му бјеше име – који је случајно руком дотакао светињу Господњу – Ковчег завјета – којег су само свештеници смјели дотицати, Господ је, на лицу мјеста, убио. (2. Сам, 6, 6) Авирон и Датан су повели буну против свештеника у жељи да то достојанство себи приграбе. Господ их је казнио грозном смрћу – земља се испод њих отворила и све их прогутала. (4. Мојс, 16. глава)
”Мени, најмањему од свих светих – каже, прескромно, за себе свети апостол Павле – даде се ова благодат.“ (Еф, 3, 8). И опет, прескромно, вели он, да се њему, „као каквом недоношчету, јавио Господ. „Јер сам ја најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостолом зато што гоних цркву Божију. Но благодаћу Божијом јесам што јесам, и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих али не ја, него благодат која је са мном.“(1. Кор. 15, 8-10) И заиста, Господ га за апостола свог потврђује јер му је он сасуд изабрани да изнесе име његово пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве.
Апостол је свјестан свог призвања. „Павле, слуга Исуса Христа, позвани апостол, изабран за јеванђеље Божије“, (Рим, 1, 1) представља се он на почетку свог обраћања хришћанима римским.То је са апостолом Павлом и свим другим апостолима, свим апостолским насљедницима и нама, садашњим и будућим, свештеницима. „Послушајте ме острва, и пазите народи даљни – узвикује пророк Исаија – Гспод ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје.“ (Ис, 49, 1) Дакле, пророка свога Господ је још у утроби матере његове одредио да му слуга буде. (Ис, 49, 5)
Зашто нам је важно да ово знамо?
Зато што данас, свакако више и чешће него прије, многи се увукоше у свештене одоре и украсише се свештеним звањем. Много је и премного вукова у овчијој кожи, који, са свију страна, грме, позивају и маме у своје духовне јазбине. На сто некаквих телевизијских канала, на радију, интернету, и на сваком ћошку наћи ћете их како слаткорјечиво зборе и говоре. Извјежбани су, улицкани, у најскупља одијела обучени; савршени скоро у сваком свом покрету и гримаси. Велики аудиториј око њих, на хиљаде некаквог народа, клате се, аплаудирају, као потврђују ријечи њихове. У поређењу с нама, православним свештеницима, чије су проповједи врло често млаке и безживотне, признајем, они му дођу као неки холивудски глумци. Човјек, невјешт у познавању Тајни Божијих, лако им може шака допасти. Зато је потребно да док их слушамо и гледамо запитамо се, има ли у свем том вјешто изрежираном позоришту имало благодати Божије. Нема. Још давних дана и вијекова, свети наш Апостол прозрео је у стољећа пред њим и видио ове, које ми сад гледамо, и поставио им се оштро насупрот својом скромношћу и једноставношћу. „И ријеч моја и проповјед моја – вели он – не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа силе, да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој.“ (1. Кор. 2, 4-5) „Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов“, (1. Кор. 1, 17) пише он коринтским хришћанима.
Господ ће о страшном Дану и коначном суду измјерити дјела свију нас. „Свачије ће се дјело огњем испитати какво је“, (1. Кор. 3, 13) опомиње нас свети Апостол. И свако од нас, свештеник и обичан човјек, требало би да задрхти и, као јасика на вјетру, да затрепери пред мишљу о Страшном суду Божијем. Зна се – а Господ то најбоље зна – каквих нас све грјешника у црним одорама има. Но није наше да судимо било кога па ни свештенике своје. А лажну браћу, што се увлаче да уходе слободу нашу, (Гал, 2, 4) оставимо њима самима. А своје свештенике подржимо, јер, по ријечима Апостоловим, они бдију над душама нашим, „пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем“, јер нам ово не би било од користи. (Јевр. 13, 17)