Први мразеви су пали, браћо и сестре, ту и тамо и сњегови први, на све стране рекламе бљеште и маме – значи, приближава се Божић. Надуго прије Божића на телевизији се почну појављивати сладуњаве, тобожње, божићне мелодије, потом нас почну обасипати папирима и папирићима реклама разних; да би се народ предао грозничавом и хистеричном трагању за попустима и куповином. Наједном, изгуби се мир и, видим, божићни празници дођу и прођу у журби и грозници и узнемирености.
Сва је срећа да наш, православни, Божић пада послије када сва гужва прође и блажени мир наступи.
Није ми јасно зашто али видим да и ми, православни Срби, упуштамо се у ковитлаце и попут свију, и ми јуримо да трошимо и купујемо. Тако се многи од нас истроше и испразне да им за наш, српски, православни, Божић мало снаге и радости остане.
Не би смо се смјели предавати тој грозничавој потрошачкој матици, браћо и сестре, и то је разлог да сам се ја прихватио ове теме за данашњу проповијед.
Овдје се празновање Божића – ако се и о каквом празновању Божића може говорити – извргло у своју сушту супротност. Све се комерцијализовало и претворило у трошење које са самим Божићем никакве везе не може имати. Од све наше грозничавости и неумјерености највећу вајду виде трговци и то већином баш они којима Божић, као хришћански празник, ама баш ништа не значи. Сваком истинском хришћанину мора да засмета та толика бука и галама поводом рођења Онога којег су, у хладној пећини, у јаслама, на слами, пјесмом поздравили само анђели и пастири прости.
Ослушнем разговор дјеце у ове предбожићне дане. Најчешће питање је, шта ћу „ја добити“ ове године за Божић, или питање, упућено другом дјетету, шта оно за Божић добија. Чујем да педантне енглеске фамилије воде уредне спискове шта им је од поклона у кућу ушло, и од кога, са тачном цијеном сваког појединачног дара, да би идуће године дародавцима у истој вриједности узвратили. Дам да добијем. Тако се ето један смисао – смисао д а в а њ а – претворио у бесмисао. Ако ћу дати колико сам примио, ако ћу вратити исту вриједност коју сам добио, зар није паметније не губити вријеме и нерве: свако своје нека задржи.
О Божићу Бог обдарује људски род најдрагоцијенијим својим даром – даје им самог Свога Сина. Рани, и прави, хришћани подражавалу су ту велику жртву и настојали да и они жртве чине. Између себе су бирали најпотребитије и њима су поклоне давали. То даривање је имало дубок смисао; ово комерцијално и потрошачко никаквог смисла нема.
Навешћу вам примјер једног оца који је знао својој дјеци, од раних дана, приказати Божић са његове праве стране. Прича његов син да су на Бадње вече, како је то обичај овдје, дјеца нестрпљиво чекала да отворе мноштво поклона што су их добили. Отац им је рекао да издвоје најдраже поклоне. Када су то учинили, дао им је времена да одлуче којој би дјеци ти поклони били најпотребнији и да им сутра, на Божић, те дарове уруче. Сигурно да није било бољег начина да дјеца схвате да је Бог од себе дао свог Сина љубљеног и да је давање а не примање смисао Божића.
Обасипаху нас, ових дана, и обасипаће нас, разним идејама за поклоне, тобоже, да нам олакшају муке а уствари, себи кесе да напуне. Смисао тих идеја да је човјек, не чинећи никакву жртву, обдари неког. Нека само њима каже број своје картице и све ће они умјесто њега да учине. Он не мора са мјеста да се помјери. Не мора ни да види а ни да чује онога кога обдарује, његово је само новац да да.
Не надмећући се са свим тим стручњацима, ја сам размишљао да изађем пред вас са неким идејама, људским и хришћанским. Оне не коштају ни једне једине паре а вриједније су од најскупоцијенијег поклона.
Прочитах негдје искуство једног младог успјешног Американца: Када је био дијете, за Божић је добио предивно упакован пакетић. Отворио је поклон. Нашао је кутију празну, угледао је само један папирић на којем је стајало: „Сине драги, од данас, поклањам ти сваког дана по један сат свог живота. Свако вече, послије вечере, бићу с тобом да причамо, да се шалимо, да се играмо, скачемо… да чинимо све што ти будеш желио.“ Отац је одржао ријеч и сваке године свој поклон обнављао. Прича тај млади човјек да је он знао да је добијао најдрагоцијенији поклон који се добити може. Тај очев дар учинио га је човјеком, и то чврстим и неоптерећеним.
Било би добро када би смо и ми имали снаге да обећамо својима бар по један једини сат дневно од свог живота. Варају се они који би помислили да то није бог зна шта што се не може лако. Нека пробају па ће се увјерити у супротно. Јер, све ово што се данас чини, све је то махом изван нас. Извади се новац, плати се, узме се па се однесе, поклони се и на томе се заврши. Свако опет настави својим путем. Ти дарови испадну као неко умирење савјести и искупљење. Син, бизнисмен, јурећи лијево и десно, и на све стране, не сјети се старих родитеља у току читаве године и свих 365 дана; сада, пред Божић, оде, на брзину, и купи нешто. Око Божића однесе у старачки дом родитељима, поприча нешто мало са њима, па нестрпљив, једва чека да се та церемонија, лажна, некако оконча да би се дохватио браве и излетио напоље, у своје журбе и кошмаре, увјерен да је све своје синовске обавезе испунио.
Тако, да цијелу причу не понављам, чине и родитељи са својом дјецом, док су дјеца мала, па није чудо што им се, послије, кад онемоћају, све истом мјером враћа. Погледајте ову дјецу која се унаказују, чуда праве од својих глава и фризура и одјеће те се ми згражавамо. Мислим да би боље било да се удубимо у поруку коју нам упорно упућују: „Еј, ви, матори, оставите за час ваше бизнисе и амбиције, угледајте нас, обратите пажњу на нас, сјетите се да ми постојимо“. Прича школска другарица моје кћерке да јој ни то све и сва мачкарада са лицем и главом није помогло? Ужурбани отац није примијетио каква је она чудо од себе направила.
И на крају, има их који све имају и које је, заиста, тешко обрадовати неким поклоном. Једна дјевојка се сјајно досјетила: Умјесто да скупоцијену хаљину однесе својој пребогатој другарици, која њен дар примијетила не би, она је ту хаљину однијела у најсиромашнији кварт и даривала некој сиротици, намијенивши то све својој другарици на здравље и свако добро.
Вриједило би покушати са неком од ових идеја.
Бог је себе самог о Божићу људима подарио, обдаримо и ми себе, једне другима у сваком дану што смо га од Бога добили. Амин.
Торонто, 9. 12. 1990.