Послушност Цркви (1)

Sveti-Spiridon

Богоспасавана Епархија канадска, и ми, свештеници њени, мјесецима смо изложени страшним потресима и стресовима. У овој епархији Српске Цркве збивало се и, нажалост, још увијек се збива нешто до сада небивало. Падале су и падају оловно тешке ријечи и оптужбе. Премного неукусних лажи изливено је по нама и та мутна бујица за собом оставља неизбрисиве трагове.


У свему томе, утјеха и нада су ријечи: Господ ће судити нама и њима (1. Мојс. 16, 5), а Његова ријеч је задња и пресудна.


Сва наша питања последњих мјесеци преламају се на кључном појму послушности. 


Као и у свакој несрећи, и наша несрећа, скорашња, измуљала је на површину људе-нељуде и пружила им прилику да се у правом свом свјетлу покажу. Из тмина и дубина анонимности, наједном, измилише неки ”врли” православци и сврсташе се тамо гдје их је њихова сујета и ђавоља прелест одвести могла. Појавише се однекуд ”свезналци”, ”стручњаци” за свако црквено питање, неприкосновени тумачи црквених прописа и канона те ти Валса(л)мони и З(в)онаре разгаламише се на све стране, верглајући нама, свештеницима, своја ”канонска знања и тумачења”. Којекуда по којекаквим сокоћалима и веб-сајтовима, а нарочито на сајту (Ч)”Борбе за веру” сташе да нас опомињу и посјећају на заклетву свештеничку.


Њихово подсјећање заиста ми је добро дошло да се, опет и поново, и ко зна по који пут, опоменем свештеничке заклетве и да догађаје у којима смо, мимо наше воље и кривице, изложени били провјери кроз завјетовања о свом рукоположењу Господу дата.


А потом, њихова галама о заклетви мојој побудила ме је да погледам како изгледа заклетва онога којем сам, заклетвом својом, био дужан да покажем послушност – ”као Христу”.


Најприје треба рећи да је сваки епископ и свештеник на почетку своје службе износио тзв. Исповиједање вјере, које се код нас Срба од 19. вијека усталило као ”заклетва”. Ради се о исповиједању “Велике Тајне” Живога Бога у Тројици, јављенога у Богочовјеку Христу и Цркви као епицентру нашег живота, унутар Свете литургије која нам оприсутњује Будући живот и Царство Божије.


Јесте, заклетва свештеничка је страшна и обавезујућа. Али, у поређењу са епископском заклетвом, свештеничка заклетва је неупоредиво лакша, ”мила мајка”, што би се рекло. Ако свештеничка заклетва стаје на пола стране, епископска заузима читавих пет.


Свештеник се заклиње једном; епископ, обавезно, два пута. Прије но што је за епископа изабран, он је, претходно, при монашењу, положио три страшна завјета: цјеломудрености – безбрачности, послушности и сиромаштва.


Ти завјети су доживотни и било које призвање на вишу црквену службу не ослобађа заклетог заклетве његове.


Сва три ова завјета су повезана и испреплетена.


”Заветујући се на целомудреност, човек се Богу и Цркви свечано заклиње да ће се доживотно клонити телесних угодности, у најопштијем смислу и безусловно, а посебно: да ће увек носити црно скромно одело, да ће увек бити смирен и побожан, да ће доживотно постити, да ће се до своје смрти уздржавати од телесног односа.


Заветујући се на сиромаштво, човек се одриче сваке имовине, и све ствари, које би добио, постале би манастирске.” (Жељко Которанин)


Са овим у вези; други канон Деветог помјесног сабора осуђује оне ”који примају обличје монашког живота, али не да Богу чистим срцем послуже, него само да кроз часни онај чин задобију себи славу побожности и да могу лакше задовољити својим жељама, па, откинувши само власе, ипак у својим кућама живе, нити икакве монашке службе или прописа извршују. (Наведено према Жељку Которанину)


Оци овога сабора подвргавају тешкој осуди човјека који би се замонашио па наставио да живи у својој кући. Шта би ови оци рекли, и каквој би, страшнијој осуди, клетви и анатеми подвргли монаха који би – не дај, Боже, таквог гријеха никоме – манастирску радионицу, котарица, на примјер, од које се братија издржава, преотео и поклонио неком свом сроднику; или, још горе: испразнио манастирску касу и купио себи кућу надомак самог манастира. Па још да узме да се руга честитој братији и да их, свуда наоколо, блати и пањка.


Свештеник, на рукоположењу, поред и других завјета, заклиње се да ће своме архијереју ”бити послушан као Христу”. На овом  З(в)онаре и Валса(л)мони нарочито инсистирају, те ријечи свештеничке заклетве подвлаче и задебљавају. ”Аха, ухватили смо вас”, те злобно ликују.


Хтио-не-хтио, стављен испред овог завјета послушности епископу ”као Христу”, свештеник мора да се упита, да ли је послушност свештеника његовом епископу апсолутна, ствар свршена која не подлијеже никаквој провјери.


Животом својим ја сам одговорио да – није. Апсолутна послушност припада само Господу и Цркви његовој као саборно-благодатној установи. З(в)онарама и Валса(л)монима – ако би се ишта у њихове, прегријане главе и узавреле мозгове могло поручити – рекао бих: Свештеник је, заиста, обавезан да се покорава своме епископу, ”као Христу”, али никако, не дај, Боже, више него Христу. Најприје Христу, па онда свима осталима, редом.


Ово, речено, ”паметноме доста”. А пошто њима ништа није доста, и како их ништа од њихове ”учености” и ”памети” одвратити не може, ја ћу, добронамјерних наших људи, народа Божијег, ради, изреченој реченици додати још понеко слово:


Све док је епископ послушан Цркви и Господу, свештенство његово – браћа његова и сатрудници – и сав народ Божији, у његову бригу повјерен, дужни су да му се покоравају, вољно и са љубављу. Својим животом, ријечима и дјелима епископ мора да оправда покорност.


У Цркву се, са стране, увукао појам власти и владања. Изворни, и од Христа постављени захтјев је – служење. ”Знате да они који се сматрају владарима народа , господаре њима и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако  – упозорава Господ своје ученике – него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека вам служи.” (Мк. 10, 42-44)


Треба обратити пажњу на, помало саркастичан, Христов исказ: ”они који се(бе) сматрају владарима”,  јер осим Господа Бога не може да буде других владара. ”Господ царује”, (1Дн. 16, 31) узвикује Цар Давид. ”Ви сте сви браћа”, (Мт. 23, 8) говори нам Господ.  „Јединоме премудроме Богу, слава и величанство, моћ и власт прије свих вјекова и сада, и у све вијекове!“ (Јуда, 25)


Пошто се, велим, нама, свештеницима, овдашњим, испред носева наших махало са нашом заклетвом, хајде да видимо, бар у односу на збивања овдашња и скорашња, на шта се епископ, при хиротонији својој, заклиње.


Између многог и осталог, епископ се заклиње да ће ”чувати и чврсто одржавати црквени мир”; да ће се свагда ”повиновати Светом Сабору Архијерејском”. ”Са свјатјејшим Патријархом, преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју.


Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице.”


Колико пута сам размишљао: да је онај којем смо, деценијама, своју послушност искушенички исказивали, био дослиједан макар и једном дијелу својих страшних заклетви, и исказао и сам послушност Цркви, којој се је заклео био, ми не бисмо имали бруку којој нас је, немилосрдно и безочно, изложио. Својим тврдовратим одбијањем да се повинује Светом сабору архијереја, ставио нас је све пред избор: с њим у авантуру расколничку или са Мајком, Црквом својом.


На свом, личном плану и примјеру, размишљао сам, такође, које би све консеквенце несрећне биле да сам се од Цркве ка њему окренуо.

Наставиће се.