Слијепци са слијепцима (2)

Blind1

…”Када због гордости презиру друге, лоше се изражавају о њима, држе за себе да су достојни, по своме мишљењу, да буду пастири оваца и учитељи њихови, наликујући на слепца који би да покаже пут другим слепцима.”

Св. Игњатије Брјанчанинов


Безбројни су и неистраживи начини на који демон, највјештији преварант, људе прелашћује. ”Сједи у потаји као лав у пећини; сједи у засједи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши у мрежу своју.” (Пс. 10, 9) ”Колико је било таквих који су били узнети на небо и видели славу светих, а затим су падали и водили развратни живот на ругло људима.” (Старац Валаамског манастира)


”Ђаво се преображава у Анђела светлости, јавља се људима у обличју aнђела, чак и у обличју Спаситеља. Преподобном Исакију Кијевском, који је у затвору живео седам година, демони су се јављали у обличју два aнђела и говорили му: „Ти си угодио Богу. Ево иде Спаситељ, поклони Му се.“ И ђаво у обличју Христа иде у сијању, и преподобни му се поклонио. Демони су га толико измучили да се лишио разума, постао је као беба. Две године су га хранили, јер сам није могао да једе. После две године се по молитвама преподобних, који су тада живели у Печерској Лаври, опоравио и уз Божију помоћ је сам постао страшан за демоне и имао је власт над њима.” (исто)


Зато нико за себе не може бити сигуран да не може пасти у канџе ђавоље. Велике подвижнике и истинске светитеље нечастиви је доводио на руб пропасти. Прича Старац Валаамског манастира како је ђаво ”преподобном Симеону Столпнику приказао ватрене кочије и рекао му: ”Угодио си Богу, и узнећемо те на небо као Пророка Илију.” Преподобни је већ искорачио, али се прекрстио и виђење је нестало.”


Да се, богдо, наши ”преподобни” прекрстише прије но што на ђавоље кочије наљезоше.


Гордост је основа свих гријехова, а прелести најприје. Шта ће мени Црква, чему ће ми владике и патрике, ја све најбоље знам и све сам могу. ”Онај који дела од себе, дела таштине ради, и себе и оне што га слушају приноси на жртву сатани.” (Св. Игњатије Брјанчанинов) ”Почетак прелести је увек претерано поверење у себе.” (Архимандрит Рафаил Карелин) Полетарац, колико јуче, први пут у животу ногом у цркву крочио, а прије неки дан, малте не, крштен, наједном, учи учитеље и попује поповима. Почне свима око себе да ”соли памет”; све редом просуђује и осуђује; свакога подозријева. ”Заражени умишљеношћу о својим достојанствима, нарочито о својој светости, кадри су и спремни на све подлости, свако лицемерје, лукавство и обману, на све злочине. Непомирљивим непријатељством они горе против служитеља истине, са суманутом се мржњом устремљују против њих кад они код прелашћених не признају стања која им мнење приписује.” (Еп. Варнава Бјељајев)


За прелест православни духовници веле да је неизљечива болест. Прелест чини човека неразбудивим, веле они. Кад истину замјени лажју, прелашћн човјек све своје биће: и ум, и срце, и душу, па на крају крајева, и своје тијело отрује том ђавољом заразом. Све му је испретумбано, критерији поремећени, ум помућен. Тако прелест доводи човјека у очиту умну поремећеност. ”Ови људи деградирају и умно и духовно; за околину они често постају предмет смеха”, вело о. Карелин. Али то њима ни мало не смета; напротив, увјерава их у њихову изабраност и изузетност. ”Сви су око мене ”духовна боранија”; ја сам бор високи и са своје висине пљуцкам на њихове сићушности. Ни пророке, прије мене, нису људи схватали; како ови мене да прихвате.”


 Свети Игњатије Брјанчанинов свједочи докле прелест човјека може да одведе. Вели он: ”Они који се налазе у прелести демонској изазивају сажаљење као људи који нису своји и који су, умом и срцем, робови лукавог, одбаченог духа. Они су и смешан призор: а подсмеху их излаже лукави дух што њима влада, који их је и довео у стање унижења, прелестивши их таштином и високоумљем.


Прелашћени људи не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свога понашања, ма колико та поробљеност и необичност биле очигледне.


Зиму 1828-1829. проводио сам у Плошчанском манастиру (Орловска епархија). У то доба онде је живео старац који се налазио у стању прелести: одсекао је себи шаку, мислећи да тако испуњава заповест еванђелску, и свакоме ко је хтео да га саслуша приповедао је како су од његове одсечене шаке настале свете мошти, како се она чува и чествује у Симоновом манастиру у Москви, и како он, иако се налази у Плошчанском манастиру, на пет стотина врста од Симоновог, осети када архимандрит Симоновог манастира и братија целивају руку његову. Старац би почињао да дрхти, при чему би стао и да гласно сикће – и то је сматрао за плод молитве; али посматрачи су у томе видели само деградацију, достојну сажаљења и смеха. Деца која су живела у манастиру као сирочад забављала су се на рачун тога и опонашала старчево понашање на његове очи; старац би се разгневио, бацао се час на једног, час на другог дечака, вукао их за косу… Нико од уважених монаха те обитељи није успевао да убеди прелашћеног старца да се налази у лажном стању, у душевном растројству.”


Тако и један јуноша, овдашњи, којег сам слушао кад је, први пут, апостол у цркви читао, а сад је и он нашао своју барицу да, прелашћен прелашћенима, своје басне крекеће. Тај, успаљеник, ускочи међу осамнаест свештеника и једног владике – а неки од нас могли би му оцем бити –      и осмјели се свима нама лекције теолошке да држи. Ако смо, некада, могли и помислити да у њему духа има, по лажима и обманама, на којима своје постојање заснива, голим духовним оком се види да је, прелашћен, своју душу ђаволу дао. Данима нас је малтретирао, над нама се иживљавао – све у име своје ”правовјености” и оданости ”његовом владики” да би тај исти владика, сада, тврдио да га је још прољетос из епархије отпустио и некаквој другој црквеној власти га ”подарио”. По томе испадне да је овај силеџија, као припадник неке друге црквене јурисдикције, ”тренирао строгоћу” над нама, свештеницима Српске цркве. Као самопроглашени заштитник нашег манастира, заједно са ”пајсерашем” и пајташима његовим, насртао је нас, безочно нас вријеђао; по својој милости и немилости одлучивао ко на манастирско имање ногом крочити може а ко не; свадбе одгонио и безбројна друга непочинства чинио.


”Код оних који пате од прелести присутна је необична извештаченост: они као да су опијени собом, својим стањем самообманутости, видећи у њему благодатно стање. Они су прожети и и испуњени високоумљем и гордошћу, при чему се многима који суде по лицу, а нису кадри да суде по полодовима, као што је заповедио Спаситељ (Мт. 7, 16: ”По плодовима њиховим познаћете их” В. Т.), а утолико пре по духовном чулу које помиње Апостол: (Јевр. 5, 14: ”А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извјежбана за разликовање добра и зла”. (В. Т.), они чине смиренима.” ”Примећено је да се мирјани, па и сами монаси, који немају духовног расуђивања, скоро увек заносе варалицама, лицемерима, онима који пребивају у прелести демонској; поштујући их као свете и благодатне.” (Св. Игњатије Брјанчанинов) Да ли је на такве мислио Свети Апостол Павле кад вели: ”Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђење,које није друго само вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђење Христово.” (Гал. 1, 6-7)


”Дејства благодати су јасна; демон их не може дати”, вели Владика Варнава Бјељајев. ”Он не може дати ни кротост, ни тихост, ни смирење, ни слободу од овога света. Он не кроти сласти и славољубље како то чини благодат. Његоов дејство је надимање и надменост, извештаченост, високоумље, страховање – речју, сви видови злобе.”


Када је Свети Антоније Велики видјео мреже прелести по свој земљи раширене, устрептао, обратио се Господу: ”Господе, ко ће их избећи?” На то, чуо је глас: ”Смирење”.


Не дозволи гордости својој да овлада тобом, да те високо уздигне. Кад са висине паднеш, разбићеш се ко бундева. Смири се. Загледај се у своју крхкост и грешност.


Обрати се неком искуснијем од себе и слиједи његова упутства. Не вјеруј себи, али свакоме не поклањај олако своје повјерење. ”Изучавај Свето писмо”, казује Симеон Нови Богослов, ”и списе светих отаца, нарочито делатне, како би, упоредивши са њима учење и понашање твога учитеља и старца, могао да их видиш као у огледалу и разумеш, те како би оно што је у сагласју са Писмом усвајао и држао, а оно што је лажно и рђаво познавао и одбацивао да не би био обманут.


 Знај да се у наше дане појавило много обмањивача и лажних учитеља.” (Према Св. Игњатију Брјанчанинову)


Немој да на своја слабачка плећа пртиш подвиге којима ниси дорастао. Иди полако; не прескачи степенике; пашћеш и угруваћеш се.


Ако је твоја Црква изњедрила толике светитеље, смири се, испуњавај јеванђељске заповјести у њеном окриљу и наћи ће се мјеста у календару и за твоју светост.


Не скрећи ни лијево ни десно.


”Жртва је Богу дух скрушен” (Пс. 51, 17). Срце скрушено и поништено Бог не одбацује.