Сиромаштво – богатство; сиромашни – богати

healerЛк. 16, 19-31

Размишљање на тему: сиромаштво – богатство, сиромашни – богати, не би требало, браћо и сестре, да иког од нас остави равнодушним. Јер нико од нас не може рећи: „Е, то се не односи на мене, има богатијих и себичнијих“. Чак и када би то било тако – има, свакако, и богатијих а милосрднијих, сасвим је тачно да још увијек има сиромашнијих од сваког од нас и оних којима би наша помоћ, и те како, добро дошла. Зато, кажем, тема коју нам, данас прочитано свето Јеванђеље ставља пред нашу савијест не би требало да нас остави равнодушним.


Ту су нам дата два антипода: један охоли богаташ и његова супротност – убоги Лазар. Док се први, којем јеванђеље не спомиње ни име, облачио у скерлет и порфиру, други је пред његовим вратима лежао у чиревима, „желећи да се насити оним што је падало са богаташеве трпезе“. (Лк. 16, 21) Прочитајте 16. главу Лукиног јеванђеља и сазнаћете више о томе.


Не знам да ли гријешим, али ја хоћу да вјерујем да, ваљда, међу нама нема таквих као што је био овај немилосрдни богаташ.


Богатство је, браћо и сестре, велико искушење и, рекао бих, још већа казна. Искушење, јер ставља богаташа пред дилему: да ли се потпуно предати уживањима које богатство нуди, жртвовати му се или га користити на добро па, хришћански, осмислити живот свој. Они који му подлегну кажњени су робовањем свом богатству и вјечитом бригом и мором како га увећати или га бар сачувати. А то увећавање богатства, сви то знамо, скопчано је са многим радњама које не могу бити у складу са хришћанским моралом и људском савјешћу. А чија савјест није мирна тај не може бити срећан.


По смрти једног од највећих богаташа данашњице имали смо прилику да у новинама прочитамо ламентацију над сопственим животом за који је, у изјави једном новинару, рекао да је био бесмислен и јадан. Невоља је у томе што он сам није био у стању да, благовремено, повуче пресудан потез па да осмисли свој живот. И још је већа невоља што ни други богаташи, па ни његови најрођенији, не желе да извуку поуку из његове исповијести. Тако да и даље сви иду својим стазама за које се зна куда их воде.


Богатство зна да се претвори у своју супротност. Примјер за ово су ми многи људи, и неки наши суграђани, који, док су били богати, моћни и утицајни, нису хтјели да размишљају о времену које је долазило; били су се оградили и стисли у своме богатству мислећи да им нико није потребан и да су сами себи довољни. Око њих је текао живот, а они су остајали сами и усамљени. Зато су се, послије, тешко укључивали у нове токове. Да су знали да дијеле, нашло би се и за њих руку да им узврате.


Солидарност је ријеч коју сада често употребљавамо, а по којој најмање поступамо, ваљда по оној: „Најмање је онога о чему се највише прича“. Заборавља се, на крају крајева, да помажући друге чинимо и себи. Себичност је и гријех и казна. Себичњаци су колико за осуду, толико и за жаљење. Примјер за ово ми је једна поучна анегдота коју можете прочитати у најновијем броју Светосавског звонца. Каже се да је један свештеник умолио Бога да му дозволи да види рај и пакао. Ушли су прво у једну просторију у којој су били многи људи окупљени око богате трпезе. Очекивало би се да су били и задовољни. Али не – били су несрећни и очајни. Виљушке које су држали у рукама биле су предугачке тако да њима никако нису могли да принесу храну устима. Пошто су били ужасно гладни били су очајни. „То је пакао“, рече Бог. У другој просторији су нашли друге људе, такође окупљене око богате трпезе, али на њиховим лицима су се оцртавали радост и задовољство. И ови су држали исте овакве виљушке, али су били сити. Свештеник је био у недоумици и питао се у чему је ствар. „Они су научили да хране један другог“, рече му Бог и разријеши дилему.


Живјети у заједништву са другима, имати разумијевање за њихове бриге и проблеме, међусобно се помагати, велика је то умјетност живота. Преко Земље стиже се на Небо, у друштву са другима, тешко сам; кроз активну љубав према ближњима. „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер ко не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов. 4, 20) каже се у Светом писму.


Размишљајмо, браћо и сестре, о овоме што смо данас чули. Нека је себичњаштво далеко од нас. Живимо несебично с ближњима да бисмо били удостојени Царства небеског. Амин

Београд, 25. октобар 1980.