2. Кор, 1, 21-24; 2, 1 – 4
Апостолско штиво, браћо и сестре, подсјећа нас и опомиње на наше обећање Богу и завјет наш којим смо се Господу обећали. „А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас запечати, и даде залог Духа у срца наша“, (2. Кор. 1, 21 – 22) пише свети апостол Павле Коринћанима.
Док крштавам и залогом Духа Светога печатим чело, очи, образе, уши, нос и уста, прса, руке и ноге новопросвјећеног, и док Богу молитве узносим да његов штит вјере сачува неповријеђеним од непријатеља, одјећу нетрулежности у коју се одјену сачува на њему неупрљану и чисту, да Бог, благодаћу Својом духовни печат сачува неповрједљивим, често ми се душом питања ковитлају, да ли онај кога крштавам, и сви његови на крштењу окупљени, поимају, да ли довољно дубоко доживљавају смисао онога што се с њим у том моменту збива – да се он обриче, и обећава Господу и да на себе прима завјет вјерности и оданости Богу.
Генерације и генерације хришћана живјеле су са том свијешћу своје преданости Господу. Кроз ту своју оданост, кроз своју истинску љубав према Богу, хришћани су разумијевали библијску Пјесму над пјесмама и читали је тако да као што је јака, „као смрт“, (Пјесма над пјесмама, 8, 6) љубав младића, заручника, и младе, заручнице, тако је јака – или, треба да буде – љубав и вјерност истинског хришћанина према Богу, Господу своме. Таквим разумијевањем богонадахнути богослови су ову, иначе, врло сензуалну пјесничку химну љубави уврстили у свештени канон Светог писма. Јер, заиста, тешко је наћи боље и прикладније поређење хришћаниновог односа према Богу.
”Хришћанин је сличан испрошеној девојци – вели свети наш Владика Николај. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме тако и хришћанин о Христу. И ако је обручник далеко, преко десет брда, свеједно девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и с њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила, да би се састала и потпуно сјединила са обручником својим, тако и хришћанин зна, да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела, тј. од материјалног дома, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла.“
Хришћани су, рекох, били свјесни своје заручености Богу и сходно својој вјери су се и понашали. Житија светих обилују предивним примјерима истинских хришћана, мученика и мученица, који, кад су били стављани на страшне пробе своје вјере, по цијену живота, неописивих мука и страдања, нису се хтјели одрећи своје заклетве Богу. Јер, шта је наше крштење него ли одрицање од сотоне, пљување по њему и примање залога Духа Светога и наше обећавање њему. „Завољевши пустињски и безметни живот и кренувши усрдно за жеником твојим Христом – вели се у тропару светој мајци Петки Параскеви – ти си испосничким подвизима, постом и молитвама и врелим сузама погасила жеравицу страсти, преславна Параскево.“
Свете мученице, када им је било нуђено сво благо свијета овога, само да се Христа одрекну, када су им кнежеви и цареви своје руке нудили, оне су, свјесне своје преданости Богу, све одбијале и, драговољно, на мучење полазиле. Зато их Црква као заручнице Божије слави и пјева како оне Христу, заручнику своме високим гласом, кличу: „Тебе, жениче мој, љубим; Тебе тражим и страдам; и сараспињем се у Твоме крштењу. И страдам због Тебе да бих царовала с Тобом. И умирем за Те, да бих живјела с Тобом. Као жртву непорочну прими мене која љубављу сагоријевам за Тебе“.
Прави хришћани су били свјесни своје обручености Богу а и ми бисмо морали бити. Данас, кад нам се нуде – а ускоре ће, ако им не буде друге, и силом наметати – које какви ђавољи знаци, симболи и печати на чела и руке наше, ми морамо бити свјесни да смо ми један печат – печат Бога Духа Светога – на нашем крштењу већ примили, Богу се обећали и да своју заклетву не смијемо погазити и заруку одбацити. И нама предстоји провјера чврстоће вјере наше страдањем. Опомиње нас свети Јован Боговидац на вријеме када ће они који не буду хтјели примити печат ђавољи на чела своја бити лишени свих права, нешто слично, и далеко горе од оних времена када су и код нас, средином прошлог вијека, безбожници, превратници, лишавали свих грађанских права своје идеолошке противнике.
Повампирени Деница, адска звијер, посљедњем, и најстрашнијем, свом налету на вјерни народ Божји, учиниће да „буду побијени они који се не поклоне лику звјерином. И учини све – пророкује пророк Божји – мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина“. (Откр. 13, 15-17)
Али исто тако, Бог са светима поступа свето, „с човјеком вјерним вјерно“. Када Господ буде судио, тражиће имена наша у Његовој књизи живота и тешко ономе чије се име у Божијој књизи живота не нађе. Јер кад Господ буде сводио своје рачуне са свом творевином својом – а најприје најусрдније са нама – крунски свједок наше одбране или оптужбе биће печат на челима нашим. Осуђени ћемо бити и у вјечну таму низвргнути ако нас Господ као своје не препозна. На оне, који „немају печата Божјега на челима својим“ (Откр, 9, 4) он ће пустити таква мучења „као мучење скорпије кад уједе човјека“, да ће људи тражити смрт, и неће је наћи; и пожељеће смрт, и смрт ће од њих бјежати“. (Откр, 9, 5-6)
Господ нас воли и жели да ми сачувамо печат његове заруке неповријеђеним. Он „нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2. Петр. 3, 9) и спасу. „Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи“. (2. Тим. 2, 12).
Зато, водимо рачуна да нас Господ не затекне у мраку грјешних дјела наших и да гријешењем не избришемо Божији знак и печат са чела наших који смо на крштењу добили. Амин.