(1. Кор. 8, 8 – 9, 2)
Свети апостол Павле, у својој Посланици Коринћанима поставља пред нас питање нашег понашања пред другима; другим ријечима, питање свједочења наше вјере или невјере.
Повод је тема коју је живот био поставио пред хришћане ране Цркве: јести или не јести месо од животиња жртвованих идолима. „Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свијету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога, пише свети апостол Павле Коринћанима. Али сви немају то сазнање; јер неки, са савјешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савјест, будући слаба, прља се. Јер ако тебе, који имаш знање, види неко гдје сједиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савјест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?“ (1. Кор. 8, 4; 7; 10)
Човјеку, којем идоли ништа не значе, месо од идолских жртава је као и свако месо, и он, сам, може да поједе колико год хоће таквог меса, и никакав гријех неће учинити, али ако једе то исто месо у присуству неког, коме то месо има некакво значење, чини гријех, јер саблажњава таквога, који ће помислити, и другима рећи, како је тај и тај, такође, идолопоклоник, и ето саблазни и великог гријеха на душу.
Пренесено на наше односе: ако ти, у скровитости свога дома, чиниш гријех непошћењем, то јесте гријех али је сто пута већи ако гријешиш пред другима и друге на гријех наводиш или их у гријеху постичеш.
Колико ми је људи дошло да ме питају како неки свештеници заглаве парче јагњетине пред свом масом окупљеног народа. Шта друго да кажем него да ће они пред Господом одговарати за свој лични гријех и примити плату за то и да ће, за гријешење пред дргима и саблажњавање других, примити стоструку осуду.
Ми нисмо своји, (1. Кор. 6, 19) опомиње нас свети апостол Павле, и наше понашање би могло да буде „приватна ствар“, ствар између нас и Бога – за којег често заборавимо да Он све види и да ће нам за све платити – кад се не би одражавало на друге. Као пушење, на примјер, што би могло да буде приватно, лично, тровање ако се дим не би на све стране ширио и свима ваздух засмрђивао и друге тровао. И наши поступци, кад су другима на виду, они су, такође, загађивачи духовне средине и отров за ту средину.
Гријех има своје ступњеве, градацију и тежину. Најстрашнији и најтежи је кад ми својим падом друге са нама у јаму гријеха суновраћујемо. Грјешник може да се покаје а онај, кога је он на гријех и пад навео, не мора; и обично тако и бива. Саблажњени продужи да се клиже леденом стазом гријеха.
Колико је клетих родитеља, у смутна и „вунена времена“ своју дјецу безвјерјем затровало; вјероватно би се они вјери вратили а дјеца продужише.
Кога год сам слушао да своје непридржавање поста оправдава, свако ми је сложио причу о неком тамо попу његовом, који је у ко зна који страшни дан Господњи мрсио. Да Господ опрости, ту се чак и Велики петак помиње. Можда је некад, и негдје, и постојао такав монструм од човјека, који је могао и на Велики петак своје парохијане саблажњавати, али ми је тешко повјеровати у то. Ако је постојао такав демон, није их, ваљда, било на хиљаде. А ако је био, и постојао, давно га је ђаво у своје канџе зграбио но његов рабош гријеха са њиме није отишао. У ту таблицу још увијек се уписују и дописују гријеси оних које је он саблазнио.
До Господа долазимо, или од Господа отпадамо, никад сами него здружени са нашим ближњим и даљним, које је Господ у наше окружење довео. Зато ми сносимо одговорност за своје спасење и за спасење наших ближњих. „Браћо, вели свети апостол Јаков, ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове спасти душу од смрти и покрити мноштво гријехова.“ (Јак. 5, 19 – 20)
Но, с друге стране, чујте шта нам Господ вели: „који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, па да потоне у дубину морску“. (Мт. 18, 6) Не вели Господ и не препоручује да неко, не дај Боже, сам свој живот ускрати. То је најтежи и неопростив гријех. Овим Господ сугерише да би грјешнику, који својим гријешењем друге на гријех наводи, за њега боље било да што прије нестане. Јер, што краће живи, мање гријеха чини и мање ће их бити које он својим отровом трује. „Тешко свијету од саблазни – вели Господ – јер је потребно да дођу саблазни али тешко човјеку кроз кога долази саблазан.“ (Мт. 18, 7)
Зато Господ од нас, снажно и неумољиво, захтијева да се одрекнемо свега што би могло да буде препрека нашем спасењу. Ма колико то болно било, не смије се имати милости и сажаљења. Због већег, жртвује се мање. „Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; боље ти је ући у живот хрому или кљасту него ли да имаш двије руке или двије ноге, а да те баце у огањ вјечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени.“ (Мт. 18, 8 – 8)
Онај који зло чини, и друге на зло наводи, зло ће се и сам провести, и за своје зло одговарати и праведну плату примити, али ни они, на зло наведени, неће поштеђени бити. Не знаш ли да пливаш, не загази у дбоку воду; имаш ли вртолавицу, не пењи се на висину; наиђеш ли на саблазан, затвори очи. Бог ти је разум дао да разумно живиш. Јеси ли подложан неком гријеху, клони га се; бјежи безобзирце.
Хришћане свога доба апостол Павле куне именом Гспода нашега Исуса Христа да се клону од оних који их на саблазан наводе; с таквима да и не једу. (1. Кор. 5, 9 – 11)
Дакле, пази да не саблазниш, али, исто тако, чувај се да не будеш саблажњен. „Чувај се и Бог ће те чувати.“