Хљеб живота

Мт. 14, 14-22

Често се за Цркву мисли да она мало или нимало води рачуна о овом, земаљском животу и да само и искључиво говори, учи и упућује на онај други, загробни живот. То није тачно. Црква се највише чува сваке искључивости у себи и све крајности осуђује и удаљава их


Видимо из  Светог јеванђеља да се сам Христос, са апостолима, брине за земаљску храну народу који га слуша и слиједи.


Десило се то предвече. Дођоше Христу апостоли и рекоше: „Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан, отпусти народ нека иде у села да купи себи хране“. А Исус им рече: „Нема потребе да иду, подајте им ви нека једу“. Они му рекоше: „Немамо овдје, до само пет хљебова и двије рибе“. А Он рече: „Донесите их мени овамо.


И заповиједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо, благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу.“ (Мт. 14, 14-19)


Свети апостол Лука напомиње да је Исус, пошто је било мноштво народа, око пет хиљда душа, савјетовао апостолима да их раздијеле у скупине по педесет, (Лк. 9, 14) да би могли раздијелити свима храну. И апостоли, и Матеј и Лука, свједоче да „једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних.“ (Мт. 14, 20)


Ни Христос а ни апостоли не пренебрегавају људску потребу за пићем и јелом ради одржавања живота. Па и како би кад је Он, сам Бог, тако одредио. Он нам сам „даје хране изобиља“. (Јов, 36, 31) “Све тебе чека, да им дајеш пићу на вријеме.” (Пс. 104, 27) Бог је одредио да све „што се год миче и живи“ људима буде за јело и све нам то даде, како стоји у Светом писму, „као зелену траву.“ (1. Мојс. 9, 3) И јела је Бог створио „да их са захвалношћу узимају вјерни“. (1. Тим. 4, 3) Апостол Павле пише Тимотеју да је „свако створење Божије добро и ништа није за одбацивање када се прима са захвалношћу, јер се освећује ријечју Божијом и молитвом.“ (1. Тим. 4, 4-5)


Шта више, не забрањује нам се ни извјесно уживање у јелу и пићу. Јер, каже се у Псалму Давидовом, који се чита на сваком вечерњу, да „вино весели срце човјеку, и лице се свијетли од уља, и хљеб срце човјеку кријепи.“ (Пс. 104, 15)


Цар Давид вели за безумнике да “страдаше за неваљале путове своје, и за неправде своје. Свако се јело гадило души њиховој“. (Пс.107, 17-18)


Све у свему, „добар је и милостив Господ. Храну даје онима који га се боје, памти увијек завјет свој“. (Пс. 111, 4-5)


Али има нешто што је важније и претежније од јела и од одијела. То је душа свакога од нас. (Лк. 12, 23)


Душа људска је нешто најважније и најдрагоцијеније што ми занемарујемо. Не да нам јело и одијело буду на првом мјесту, прва брига и једини животни циљ и смисао него то треба да буде питање спасења душа наших. Зарад спасења оних пет хиљада људи Христос је учинио чудо, чудесно их нахранио, да би могли да се наслађују његовом божанском науком, а не да базају по околним селима, тражећи храну, или да га слушају док им цријева крче, чују и ништа не схватају.


Овим нам се казује да је храна само средство које служи животу, а не циљ којем се сав живот подреди.


Христос јасно наглашава и наређује нам: „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац.“ (Јн. 6, 27) Христос, на наше, евентуално, питање шта је живот вјечни, указује да је „вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јн. 17, 3)


Господ наш Исус Христос говори за себе: „Ја сам пут и истина и живот“; (Јн. 14, 6) и вели: „Ја сам хљеб живота“. (Јн. 6, 35)


Мојсије је, вођен и руковођен руком Божијом, четрдесет година, проводио Јеврејски народ кроз пустињу у којој травка Божија, зелена, у оном врелом пијеску, није могла опстати. Али народ Божији није био ни гладан ни жедан јер се Бог бринуо за њега: слао им је ману – неку посебну врсту небеске хране – која их је ситила и појила.


Али Христос истиче: „Оци ваши једоше ману у пустињи, и помријеше.“ (Јн. 6, 49) За себе каже: „Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје“. (Јн. 6, 50-51)


Јасно нам је да се овдје мисли на Свето причешће. У Светом причешћу имамо најбоље средство за наше физичко и духовно здравље, за наше спасење.  Самога Бога ми, преко Светог причешћа, примамо у себе. Мислим да нисмо свјесни којом смо Божијом милошћу и љубављу за нас, кроз Свето причешће, подарени.


Света Литургија са Светом тајном причешћа, као својим врхунцем, треба да је стожер и центар нашег духовног живота, критериј наше вјере и православности. Преко Светог причешћа, као живог извора живота, примамо у себе Најсветијег и тако се сједињујемо са Богом. То треба да нам је главно, а све друго да буде мјерено тиме и да му служи.


И зато, ако нам је Свето причешће животна храна, храна вјечног живота, зар је и зар може да буде довољно да ту храну узимамо два до три пута годишње, једном или ниједном? Чујмо Божију опомену: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега – вели за себе Христос – и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско је пиће.“ (Јн. 6, 53-55)


Јасно нам је шта је за нас, хришћане, битно, а шта небитно. Не заборавимо да „Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“, (Рим. 14, 17) и да не „живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих.“ (Мт. 4, 4)