Бог, дијете, кроз породично гнијездо нама долази 

Ову проповјед сам изговорио далеке 1995. године. Налазим да је и сад актуелна као и прије 23 године. Једино гдје морам да се поправим јесте моја тадашња тврдња да од телевизије нема већег зла. Телевизија је и даље зло, али интернет, са свим својим изазовима може да буде веће зло од телевизије. О том ће бити ријечи у једном од мојих наредних јављања.


Не напуштајмо наше лијепе, древне обичаје.


Ускоро су Дјетињци. Са овим празником отпочиње циклус породичних празника, који нас, полако, уводе у предбожићњу радост слављења Свете фамилије. А са овим у вези не би требало да нас остава равнодушним наше, олако и брзоплето, напуштање древних наших, и лијепих, обичаја и прихватање туђих, којима, обично, не знамо смисао ни значај.


”Вара вари, Сава лади, а Никола куса.”


Ево, управо у ове предбожићње дане, колико нас зна за Варин-дан, Савин-дан, који слави Светог Николе претходе? Ко од нас још зна смисао оног, народног: „Вара вари, Сава лади а Никола куса?“


Љепота тих обичаја је у њиховој скромности и једноставности. Знало се: на дан Свете Варваре кувало се – варило се, жито, помијешано са другим зрнастим плодовима земаљским. Уочи Светог Николе је дан посвећен Светом Сави Освећеном, чије је име, на свом монашењу, наш Свети Сава добио. Подразумијева се да је јака зима у те дане те отуда оно да „Сава лади“. А то, да „Никола куса“ односи се на наш, православни, обичај поста у те дане. Славило се, дакле, са варивом и то би требало да знају они који уз божићњи пост, о Светом Николи – далеко било – крметину, и друге гурманлуке, гостима служе.


Љепота обичаја у скромности и топлини.


Никакве огромне паре и трошкови а богатство обичаја. Кад, јурећи за поклонима, испразне своје џепове, људи се, некако, досјете да је могући смисао свих ових, за нас, православне, новокомпонованих празника, да богатима њихове незасите џепове још дебљим учине. Сваке године, послије њиховог Christmas-а, падне ми на памет мисао да трговци разни – ко зна којих вјера и њихових обичаја, које итекако чувају – хришћанском се Божићу највише радовати могу. Док они трљају руке, сиротиња пресабира рачуне по глави и наредних мјесеци натеже крај
с крајем, да би, некако, своју брзоплетост изравнала.


Зато бих заборавне Србе подсјетио да ми имамо своје породичне празнике: Дјетињце, Материце, Очеве, Младенце и многе друге и да нам нису потребни Father’s, Mother’s и други Days, и да ови, наши, обичји, Богу хвала, не захтијевају неодмјерено трошење. Њихов смисао је да нас подстакну на међусобну љубав и пажњу.


Сјећам се да сам, као дијете, о свом дану, Дјетињцима, себе доживљавао важним и озбиљним, јер сам ја, сад, наједном, био тај који сам друге обдаривао. Наш стари, мудри народ, знао је да своју дјецу, од њихових малих ногу, радости давања и жртвовања учи. Ова себична, и само себи окренута, покољења, изданци себичних својих очева и мајки, не представљају баш најбоље што наш добри народ може да да.


Окренимо се себи и својим породицама.


Данас, кад се све устријемило на рушење и растурање свих оних светих и драгих вреднота – а породице најприје – док још имало времена има, да се окренемо себи и својим породицама и да уложимо труда, колико до нас стоји, да своје породице оградимо и учврстимо, отоплимо и заштитимо. Варају нас кад нас увјеравају да ће нам, кад своја породична гнијезда растуримо, лакше и љепше бити. Зар не видите да се развод брака лако добије; лакше од возачке дозволе. Многи се у ту авантуру олако упуштају, не размишљајући о трагичним посљедицама. Кад „ђаво по своје дође“, и трагични рачуни за наплату стигну, тад је касно за горко кајање. Знам случајеве гдје су отац и мајка, са свом, нама урођеном, неодмјереношћу и жестином, једно на друго дрвље бацали и свашта говорили, да би, послије неколико година изгубљеног живота, обостраног и свестраног страдања, тешких трошкова и губитака, вратили се једно другом, свјесни да, колико год не ваљају, ипак су једнодругом, и својој дјеци, најбољи.


Немам довољно ријечи да искажем колико нам је породица важна и преважна. Не губимо из вида да је Господ Бог баш фамилију изабрао да се кроз њу свијету објави. Он није хтио да нам кроз неки богати и славни дворац дође него је једну скромну, а честиту, породицу изабрао да њу, и све честите породице, својим доласком благослови. Не заборавимо ни то да је прво своје чудо, прву објаву своје божанске моћи, Господ наш учинио на свадби двоје сиротана, који су управо били почели свијати своје породично гнијездо.


Отимају нам дјецу.


Обично се свуда говори о ономе чега најмање има. Нашу су дјецу, овдје, окружили и, како кажу, „заштитили“ које каквим крутим законима; дали им безброј папирнатих права а никако неће, зато, ваљда, што не могу, да им пруже оно једино и најважније, што је дјеци потребно: љубав и пажњу. Свему су они дали некакве називе, сковали кованице и оковали нашу дјецу „правима“ на све а најмање на нормалан и срећан живот у окриљу једне здраве и чврсте породице. Што вишезакона, на папиру, све више несрећне дјеце на улицама овог, и свих других, немилосрдних градова. Од малих њихових ногу, уче нам дјецу да их нико дотакнути не смије; уливају у њих страх и неповјерење према свима, и према родитељима, да ни рођени отац више своје дијете очински помиловати не смије; да би, пошто их из родитељских руку отргну, и на хладну улицу изведу, сви се на њима, немилосрдно, иживљавали.


Родитељима је ускраћено да својој дјеци родитељи буду, да дјецу, родитељски, укоре и казне. Прије но што дјецу науче како да улицу безбједно пређу, утуве им у главице бројеве полиције, да полицију позову ако би их отац или мајка, родитељски, казнили. Ако се то деси, нађе се на десетине које каквих псилога, психијатара, „стручњака“ који ће јадне родитеље на прегледе и вјештачења, од „Понтија до Пилата“, слати, упућивати у суднице и луднице, док, коначно, не схвате да на њихову дјецу, прије њих, свако веће право има.


Будимо својој дјеци прави родитељи.


О дјечјем празнику, Дјетињцима, заиста, размишљајмо о својој дјеци. Заронимо у своје душе и видимо шта би то, стварно, нашој дјеци најважније могло бити. Најприје размишљајмо како да им прави родитељи будемо. Па чак, ако нам живот није био најмилосрднији, повратимо се у своја дјетињства и дајмо својој дјеци оно што је нама ускраћено било. Далеко од тога да су то поклони и скупе, глупе, играчке. Ужасавам се кад чујем оно стереотипно, а глупаво: „Кад ја нисам уживао, кад ја нисам имао, нек моје дијете има и ужива.“ Та скоројевићка логика скупо нас је коштала и коштаће нас још више.


Тако видимо да родитељи, необразовани, а вриједни и промућурни, дошли, напрегли се и створили, а дјеца, испред телевизора и компјутера, данима и ноћима равнају тросједе и фотеље, улијене се и размекшају да некако, на једвите јаде, неке школице заврше и мизерно запослење нађу и, неспремни за живот, некако своје земаљске животе таворе. Ријетки су наши бизниси који другу генерацију преживе. Размажени од својих мајки, и научени да су центар свих васиона, у сусрету са себи сличнима, никако да се одваже да сами, и самостални, у живот крену, своје фамилије заснују и дјецу рађају. Размишљам па закључујем: Како један“мамин син“ да у брак крене кад код своје мајке све има, а и друго којекуда олако добија; кад не постоји ничија кћерка која је спремна да његову мајку достојно замјени: да добро кува, пере, пегла, спрема и нуди. Нарочито ако је кћерка“мамина кћерка“, и сама научена да буденуткана и служена


Вратимо се својим корјенима.


Као и у свим стварима – и то стално напомињем – морамо се вратити нашим старим, и провјереним, обичјима и методама и не покушавати – осим у изузетним случајевима – да будемо паметнији и напреднији од наших мудрих и искусних предака. Она света и праведна строгост наших родитеља учинила нас је људима. Ако је тај рецепт ваљао вијековима, ако је и за нас добар био, што га онда напуштати па стране, и видимо, погубне методе прихватати. Ако нас је рад људима начинио, и нашу ће дјецу људима начинити. Просто а ефикасно.


Морамо се на себе и на своје моћи ослонити и великим се стрпљењем наоружати. Све младе родитеље упозоравам: Не варајте се да ће ико, осим вас, вашу дјецу васпитати; школа, нажалост, најмање. Ако ви своје дијете не научите бројати и рачунати, читати и писати, на начин на који су нас наши стари, добри, учитељи учили, ови учитељи, сигурно, неће. Да га објесите, он се лика вашег дјетета сјетити неће. За њега је оно само један досадни број и ништа више.


Упитајте вашу одраслију дјецу да ли се сјећају и једног јединог учитеља из основне школе. Ако се неког, случјно, и сјете, није то по добру, не бојте се. Ја се, као и ви, свакако, с дубоким поштовањем и захвалношћу, свих својих учитеља сјећам; од првог разреда па до завршних универзитетских дана. Оних, ранијих, јасније и драже него ли доцнијих.


Погубност телевизије


И још једно младим родитељима велим: Они чија су дјеца још мала, најбољу ће им услугу учинити ако телевизор понесу па га, као случајно, испусте, да се у парам парчад разбије. Већег и погубнијег зла за младе душе наше дјеце од тог чуда, мислим, нема и не може бити. Сто канала даима, и још три пута по толико, од те погубне кутије ништа паметно научити не могу.


Телевизија им доноси један нестварни и непостојећи свијет славе и богатства, мржње и насиља. Одводи их од праве литературе, добре књиге и размишљања. Зар не видимо да нам се дјеца не друже и не разговарају. Кад о породичним славама и којекаквим слављима мојих парохијана видим дјецу њихову и дјецу окупљених гостију како, и поред богате славске трпезе, са нарученом пицом, ћутљиво буље у телевизор, сва ми се радост угаси, мука ме спопадне и дође ми жао и њих и њихових родитеља, и свију нас, укупно.


Дјеца су Божији дар


Дјеца су нам Божији дар. На само један начин и ми дјеци својој можемо бити Божији дар: ако смо им прави родитељи. О овим нашим лијепим, породичним, празницима, пред наш Божић, о Божићу исваког Божијег дана, дарујмо се, узајамно, љубављу и пажњом да би нам наши земаљски дани срећно и радосно текли. Амин.


Торонто, 15. децембар 1995.