Свети Никола

nicholas Кад нам мисли о Светом Оцу Николи у срце дођу, онда их усредсређујемо на ону суштину која карактерише и означава овог великог светитеља Христовог. А његово означење и суштина његова је: права хришћанска љубав и жртвама обогаћена и потврђена врлина хришћанског милосрђа. Љубав и милосрђе – то је Свети никола. И тако, говорити о Светом Николи значи говорити о хришћанској врлини милосрђа. Кажем, Свети Никола је у нашем знању о њему, и хришћанској црквеној традицији, оваплоћење љубави и милосрђа. Сходно томе, и ми, о његовом празнику, чинимо дјела милосрђа. Али, по некој нама прираслој склоности, то поједностављујемо, упрошћавамо и разводњавамо. Па умјесто да те ноћи,  попут Светог Николе, скровитим стазама стижемо до кућа сабраће наше, сиромаха, за које сви знамо, и да им тајно, онако како је Свети Никола чинио, олакшамо животе правим прилозима својим, ми те ноћи, сити и напити, стављамо у ципелице и испод јастука дјеце наше разне поклончиће и мислимо да је то доста; да смо, ето, прави и освејдочени хришћани. А видјећемо да то није то и да то није довољно.


Укратко бих да испричам један детаљ из живота Светог Оца Николе. Та појединост означава Светог Николу и на други начин. Наиме, на Првом васељенском сабору, у жару расправе са јеретиком Аријем, Свети Никола га је ошамарио. Истина, ово сазнање се не уклапа у наше представе о Светом Николи као о добродушном, дугобрадом старцу, благог погледа и дарежљиве руке. Видимо, он је био спреман да своју десницу употријеби и на други начин. Знајући какве смо ми слабе вјере, и каквих се све јереси и јеретика међу нама, данас, намножило, сигуран сам да би се многи од нас, у сусрету са Светим Николом, провели онако како се провео јеретик Арије. Ја вам ово не говорим да бих испричао нешто необично него да бих вас навео на размишљања да кад већ однекуда шамаре добијамо да уочимо одакле нам долазе.


Треба да видимо да ли ми, овакви какви смо, можемо да рачунамо на Божију милост и заштиту Светог Николе. Ако од свих Божијих угодника ми, Срби, највише славимо Светог Николу, и њему на бригу своје домове и себе посвећујемо, да ли се ми понашамо тако да се можемо надати на милост овог светитеља. Не знам да ли, мирне савјести, можемо дати потврдан одговор. Ако је Свети Никола символ оваплоћеног милосрђа, ми смо, у већини, супротно од тога. Понесени својим материјалним интересима и стицањем, ми смо окренути сами себи. Док бијасмо сиротиња, више смо били упућени једни на друге. Стизали смо више да пооремо једним плугом, себи и другима, него сада са тракторима и другом машинеријом. Сам се сјећам да смо, позајмљујући једне опанке, сва дјеца из мога засеока  успјевали да се, по реду, из недјеље у недјељу, причестимо. У те године, гладне, мање нас је било гладних. И ништа нам није фалило; срећни и задовољни смо били. Јутрима прољећним будиле су ме пјесме копача и жетеоца и те су ме пјесме, у вечери, успављивале. А сад, знамо како нам је. Умјесто да пјевамо ми, плачљиво нам пјевају други. Умјесто да се срећемо и попричамо људски, причају нам нека лица и гледају нас из телевизијских кутија. Тако не стижемо – јер нећемо – да се упознамо са бригама и мукама ближњих наших, са њиховим недаћама и немаштинама. И не тичу нас се. Зато је неопходно да се подсјетимо да то није добро и да се примјером Светог Оца Николаја опоменемо те да погледамо даље од себе и својих интереса и пружимо помоћ онима којима је неопходна.


Као хришћани – ако то, заиста, јесмо – позвани смо да чинимо милостињу. Ако се надамо Божијој милости, и сами милостиви мора да будемо. (Мт. 5, 7) И по хришћанском поимању правде, на што нас Христос упућује, дужни смо да дијелимо са онима који немају оно што је нама дато да имамо. Каже Христос: „Који има двије хаљине нека даде ономе који нема; и који има хране нека чини тако.“ (Лк. 3, 11) И то, када чинимо, треба да чинимо радосним срцем и добром вољом. „Који ћини милостињу, нека чини радосно“, (Рим. 12, 8) „сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје“. (2. Кор. 9, 7) Свети апостол Павле нас подсјећа на то да је Господ Исус Христос нас ради, „ богат будући, нас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите“. (2. Кор. 8, 9) А пишући Тимотеју савјетује га да наложи богатима овога свијета да не буду охоли „и да се не уздају у богатство несигурно, него у Бога живога, који нам даје све изобилно на употребу“, и да чине добро; „нека се богате у добрим дјелима, нека буду дарежљиви, друштвени, спремајући себи добар темељ за будућност, да добију живот вјечни“. (1 Тим. 6, 17-19)


Не треба заборавити да све оно што посједујемо није наше но Божије. Онако како нам је то Бог дао, тако може и узети, као што често и узима од оних који се занесу, а онима који дијеле, Бог обилније узвраћа. „Један просипа и све више има; а други тврђује сувише, и све је сиромашнији. Подашна рука бива богатија, и ко напаја, сам ће бити напојен.“ (ПрС. 11, 24-25) Ко сиромаху даје, Богу позајмљује, каже се. У хришћанству вјера и дјела тијесно су повезана. Дјелима доказујемо и показујемо вјеру. „Вјера ако нема дјела, мртва је сама по себи.“ (Јак. 2, 17) Не може се неко тјешити да вјерује у Бога а милости нема према људима, браћи својој, дјеци Божијој. Каже Христос: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Мт. 25, 40) „А који има богатства овога свијета, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како љубав Божија остаје у њему?“ (1. Јов. 3, 17)


У Старом завјету је био пропис да домаћин не пабирчи по својој њиви и да не тресе много ревносно маслињак свој, а да не прикупља по свом винограду и, чак шта више, да се не враћа у њиву своју по заборављени сноп жита. (3. Мој. 19, 9-10; 5. Мојс. 24, 19-20) То све могли су да чине сиромаси, дошљаци, сироте и удовице. Ако смо, као хришћани, надрасли тај и такав начин чињења милосрђа, требало би да, знајући ко су нам сиромаси у нашем мјесту , покоју десетину килограма пшенице одвојимо за њих, да им одвеземо покоји сноп жита, да их подаримо неким килограмом брашна. „Подај му и нека не жали срце Твоје кад му даш, јер ће за ту ствар благословити тебе Господ Бог твој у сваком послу твом и у свему за што се прихватиш руком својом.“ (5. Мојс. 15, 10) И то све треба чинити у тајности како нас учи Господ наш и како је Свети Никола радио. Чинећи тако омилићемо нашем Светитељу Николају и моћи ћемо се надати његовом заступништву пред Господом у дан Последњег суда. Окренимо се око себе и видимо оне за које одавно немамо погледа и приђимо им како би им Свети Никола пришао.

Tweet about this on TwitterShare on FacebookShare on Google+Share on StumbleUponEmail this to someone