Света Црква посветила је празнику зачећа светог Јована Крститеља. Увијек и поново, овај ме празник наводи на размишљање из којих неумитно произилази блага мисао, како је наша света Црква широка у своме схватању полности и људске природе. Славећи зачеће светог Јована Крститеља слави се, уствари, устројство овог лијепог Божијег свијета и дубоки људски порив за љубављу и продужењем свога трајања.
На жалост, ми у Цркви избјегавамо да говоримо о љубави између два људска бића, о односима полова и закону Божијем који те односе регулише. Гледајући сва чуда около нас, сву ову настрану бујицу гријеха и овај трагични пир смрти, који се на све стране грешног свијета вије, ми морамо да се вратимо ријечи Божијој о моралним нормама, које нам је Бог дао, ако мислимо да преживимо и здрав пород и потомке за собом оставимо.
Није Бог неки страшни и окрутни старац да нас само у грешкама лови и на неки рабош наше мане тефтери. Он је премилостиви и предобри отац наш који нас је из љубави саздао и на љубав позвао. „Није добро да је човјек сам, да му начиним друга према њему.“ (1. Мојс. 2, 18) И да самоћу људску докине, сазда Бог човјеку жену, да му буде сапутник и сатрудник, и радост у животу. То је тако и ми немамо разлога да се пред тим снебивамо. Тврдим вам, онолико колико то познајем, да се најљепше ријечи, које је срце људско о љубави изњедрити могло, налазе баш у Светом писму. Узмите, читајте и увјерите се. Свето писмо, ријеч Божија, позива човјека да се весели са женом младости своје, да му она буде ко кошута мила и као срна Љупка… „У љубави њезиној, посрћи једнако“, (Приче, 5, 18 – 19) читамо тамо.
Можемо се задивити над истином коју ширину љубави према дјеци својој Бог показује још у Старом завјету. У старозавјетни кодекс ушао је пропис да онај, ко се био скоро оженио, у војску није ишао. „Не намећи на њега никаквога посла – вели се у Мојсијевом, од Бога датом, закону – нека буде слободан у кући својој годину дана и нека се радује са женом својом коју је довео.“ (5. Мојс. 24, 5) И ако би дошло до рата и непријатељ му на праг стигао, онај ко је био испросио дјевојку, а није био одвео, пуштан је кући својој, “ да не би погинуо у боју и други је одвео“.(5. Мојс. 20, 7)
У природу људску Бог је усадио дубоку потребу за дружењем и љубављу, да тај нагон превазилази све друге пориве људске. У Божијој је вољи да човјек остави оца свога и матер своју, и прилијепи се жени својој и да њих двоје једно тијело буду. (Еф. 5, 31) Слиједећи то, апостол Павле захтијева од мужева да воле своје жене као своја тијела, „јер који воли своју жену, самог себе воли“, (Еф. 5, 28) вели он. И када се нашло међу хришћанима „већих“ и од самог Апостола, који су на браћу натоваривали претешке терете, Апостол их спутава и ограничава а браћи широку слободу даје. Ови први писаху Апостолу, да је добро да се човјек не дотиче жене, (1. Кор. 7, 1) увјерени да ће их, испосник, Апостол у томе подржати, а он, напротив, стеге немилосрдно руши. Пише им да „због блуда сваки нека има своју жену, и свака жена нека има свога мужа.“ И наставља Апостол: „Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу. Жена није господар од свога тијела, него муж. Тако и муж није господар од својега тијела, него жена. Не забрањујте се једно другоме, сем по договору, привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искуша вашим неуздржавањем“. (1. Кор. 7, 2-5) Знајући мудри Апостол да су односи међу људима широки и необухватни, не усуђује се да ово смјести у оквире заповијести него ово сугерише као свој савјет. (1. Кор. 7, 6)
Све ово довде, и обиље другог, што у Светом писму о љубави налазимо и читамо, честито је и добро, и миломе Богу приступачно. Преко овога и надаље, невоље су многе.
Напустио је човјек широка и непрегледна поља љубави Божије, Божијег реда и закона, па се упустио у шуму порока и настраности. Бог је трпио и трпио, али када је „дара превршила мјеру“ и Божија трпила попуцала, излио се на грешни род људски гњев Божји кроз ове болештине чудне и покоре разне. Па будимо сигурни, да не сумњамо и да се не заваравамо: док се човјек реду Божијем не врати, спаса му, заиста, неће бити. Узалуд су му сви врачи и доктори. Изгледа да пошто нећемо милом, мораћемо силом да се окренемо суштинским вриједностима, од Бога нам датим и задатим: породици, честитом браку, вјерности и оданости; и да пијемо воду само са својих извора; да не идемо на изворе туђе, да не би туђин на наше долазио. (ПрС. 5, 15-16) То су озбиљне ствари и ту шале нема. „Хоће ли ко узети огња у њедра а хаљине да му се не упале“ (Приче, 6, 27) и он се не опече, пита нас премудри Соломон.
У ово смутно доба, све се дало да поруши и оно мало моралних преграда што нам их је преостало. Неке зле силе иду за тим да растуре овај свијет и да га у несрећу неку сурвају. На оно што је најсуштинскије у животу и што је у њему најдубље усађено, на то те силе најбезобразније насрћу. Гледамо како одстрањују Бога од човјека, како човјеку Бога заклањају, да би обезбоженог и збуњеног човјека на гријех намамили.
Да се не заваравамо, све наше кораке Бог види и дјела суди; нема мрака који нас од Бога сакрити може. „А зашто би, сине, посртао за туђинком – пита нас Соломон – када су пред очима Господу путеви свачији и мјери све стазе његове?“ (Приче 5, 20-21) Да никога другога нема, ни свих несрећа и патњи које за браколомником слиједе, Бог је ту који ће бити бржи свједок против прељубочинца. (Мал. 3, 5) Према таквима Бог милости нема и молитве њихове не прима.
Ако човјек – а западни, нарочито – мисли да прездрави и преживи, мора се вратити под моћну руку Божију и закон његов, да би Богу опет омилио и Бог га заволио.