Почетком априла мјесеца ове, 2013. године, ударана вијест Си Би Си-ја, заиста, као да ме је маљем ударила.Ево о чему се ради:
Ако се сјећате, средином јануара ове године, група од око 30 исламских терориста, пуна четири дана држала је као таоце раднике једне алжирске рафинерије нафте. Специјалне алжирске снаге су интервенисале. Коначни резултат ове акције је био трагичан: преко 70 мртвих, укључујућу 29 терориста. Кад су нападнути, фанатици су активирали бомбу тако да је рафинерија букнула у пламену. Живи људи, буктиње, изгорјели су у највећим мукама.
Пошто се у ове дане сваког чуда, и на све стране, збива, вијести о несрећама разним једна другу смјењују и у заборав потискују те и овај догађај, колико год да је трагичан био, брзо се у забораву затурио.
А онда, прокључа сазнање да је међу терористима, муслиманским фананатицима, било и Канађана. Наше полицијске и обавјештајне службе држале су у тајности идентитет тих фанатика; и крили би то ко зна колико дуго да новинари нису ускочили у њихов посао и јавности открили идентитет Канађана, муслиманских терориста.
И ово новинарско откриће, што се мене тиче, прошло би својим током у заборав да ме име и презиме једнога од тих несрећника није погодило у најосјетљивију тачку: тај двадесетогодишњи несрећник звао се Кристос Кацирубас. Наглашава се у новинарским извјештајима да потиче из имућније грчке, и додаје се, православне, фамилије. Вели се још да су му родитељи разведени.
Наредних дана откривен је идентитет и трећег, могућег учесника ове трагедије: он се зове Арон Јун. За њега се каже да је Корејанац, римокатолик. Остао је жив јер је био ухваћен прије но што се у ово зло укључити могао. Идентитет четвртога муслиманског фанатика сазнаћемо, вјерујем, у своје вријеме.
Прича се овако одвија: У Лондону, нашем, онтаријском, у ислам их је заврбовао њихов школски друг, муслиман Али Медлеј.
Остављам овог Алија са свим Алијама, на челу са бившим Касијусом Клејом – Али Мухамедом – и враћам се овој двојици у ислам преобраћеника. И размишљам: Боже, који ли је то морао бити ђавољи тријумф кад су једно дијете, са именом означеним Христом и Крстом, и друго дијете које се звало Арон, у њихову вјеру придобили.
На супротној страни те медаље и тријумфа смо ми, губитници, и наша мука са нама самима.
Кристос Кацирубас, веле његови школски другови, уколико, уопште, могу да га се и сјете, био је потпуно безлична појава, „неупамтљив“, како се о њему једна дјевојка изрази. Једино чега се његов, нешто блискији, друг присјећа је то да је, приликом њихових случајних сусрета, Кристос само и једино мислио како што прије сусрет да оконча и да у џамију похита. И њега је у његову џамију звао.
Сад, међутим, хоџе и муле те џамије поричу да га се сјећају и да су икад с њим у било какву везу долазили. И успут, као и увијек, напомињу како је ислам „религија мира“. Истим словом и ријечима као и сви амерички предсједници, у задње вријеме.
Кључало је у мени, по сто пута, претходних дана, кад сам слушао новинаре Си-Би-Си-ја како се упињу да прикажу да сва клања и убијања, широм овог болесног свијета немају везе са исламом. Као да су исламски терористи са неког Марса на земљу пали.
Исламски прозелитизам и очигледан продор на све стране свијета навео ме је на многа, болна од болнијих, размишљања. Идем, тако, ових дана једном скарборском, врло прометном, улицом. На размаку од једва једног километра – двије исламске школе. То ме подстакне да одем на интернет. Вјеровали или не, одштампам себи на пуних осамнаест страница, врло ситног фонта, муслиманске школе широм Канаде. Од провинције до провинције, са Запада на Исток, све до наше провинције Онтарио. Осамнаест страница ситног текста! Муслиманске школе у сваком ћошку „наше земље поносне“.
Погледам: све врсте школа што их можете замислити: од најмањег узраста дјеце до пред сами факултет; приватних, опште-образовних, цјелодневних, и свакаквих. Уз сваку стоји основно назначење: исламска.
Па онда назад до Криста и Арона, а Алија остављам његовом Пегамберу.
Већ се јављају стручњаци, свих могућих фела и профила, па распредају и мудрују о разлозима шта наша младеж, која, забога, све има, у исламу тражи.
Сви они, у широком луку, заобилазе, по мени, основни разлог зашто се дјеца окрећу исламу. Школски систем ове благословене земље упрегнут је да, по сваку цијену, у душама наше дјеце убије било какву свијест о Једином и Истинитом Богу. Отуда им, на силу бога, у душе гура Халовине и Дарвине и још свашта друго, супротно и противно Закону Божијем.
А родитељи, и сами испражњених душа, обузети свим и свачим тако да им брига о духовном узрастању сопственог дјетета на предзадње мјесто пада, одгурну то своје дијете у наручје онима који спремни чекају. Док је Кристос православан био, смио бих се заклети да је унутрашњост своје, православне, цркве ријетко виђао. Највјероватније тако ни друг његов, Арон. Нису их мајке њихове на крилима држале и Оченашу их училе. Кад их је, испражњене од сваког духовног садржаја, друг њихов, Али, дохватио и лондонском хоџи повео, овај је гладне и жедне душе њихове, лако и брзо, својим садржајем испунио.
Свака душа, а дјечја, нарочито, боготражљива и богочежњива је. Ти си „презаузет“; ти си „стресан и преморен“; ти имаш „важнија посла“, одгурнеш своје дијете од себе површним, и глупавим, одговорома на његова безбројна питања; ти си изгубио комуникацију са својим дјететом; не дружите се; не разговарате; добро, има неко ко свагда нађе времена, углађен и улицкан, и, успут, паметан – а теби нема више дјетета твога. Нећеш да попуниш дјетињу душу својим садржајима – ако га, уопште, и имаш; има ко једва чека да то, намјесто тебе, уради. И опет, изгуби ти твоје дијете.
Ми за све имамо и изнађемо времена: за тренинге у свим спортовима и борилачким вјештинама; за сваку јогу-насту глупост; једино времена немамо за Господа Бога нашег. Нама се неодољиво спава баш у света јутра недјељна. Безброј преррека се испријечи кад нам је у цркву поћи. У Цркви нам се не свиђа овај или онај, учитељ и учитељица, и сто разлога ишчачкамо да своје дијете у црквену школу не поведемо. Само у Цркви ми себи које каква питања дозвољавамо која ни на једном другом мјесту не постављамо.
Не будемо ли се опаметили и отријезнили, не поведемо ли о душама своје дјеце озбиљнију бригу, доживјећемо, на сву своју жалост и чуђење, пуно несрећних Кристоса и Арона.
Вратимо се – безброј пута то понављам – коријенима својим, свом истинском бићу, и оставимо се помодарства и глупости којем нас ово злокобно доба излаже и обасипа. Нађимо, прије свега, времена за себе и своју душу, па онда, нађимо времена за изданке наше које је Господ, преко нас, у живот призвао. „Учи дијете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари.“ (ПрС. 22, 6)
Не знаш ни сам пуно о својој вјери; нису те отац и мајка Богу учили, а ни њих, вјероватно, родитељи њихови, научи па научено на своје дијете пренеси. Много што шта ниси знао а научио си, јер си морао. Говори о Богу и Закону Божијем своме дјетету свагда, „кад сједиш у кући својој, и кад идеш путем, кад лијежеш и кад устајеш. И напиши их на довратницама од куће своје и на вратима својим“. (5. Мојс. 6, 7 и 8)
Дужни смо и ми да оно „што слушасмо, и дознасмо, и што нам казиваше оци наши“, не затајимо од дјеце наше, „да би знао потоњи нараштај, дјеца која ће се родити, па и они да би казивали дјеци својој, да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дјела Божијих, и заповјести његове да држе; и да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не бјеше тврд срцем својим, нити вјеран Богу духом својим“. (Пс. 78, 3-8)