Бој се Бога, не убиј невино и незаштићено

femalesОва моја, тужна и туробна, размишљања настала су пред празник Рођења Пресвете Владичице наше и Богородитељке, Приснодјеве Марије. Ријеч: „рађање“, и сва могућа њена значења и варијације, почела је некако да се ковитла мојом душом и да ме одводи судбинама мојих знаних и драгих, и самом народу којем припадам.
Ових, несрећнијех од несрећних, мјесеци пратимо судбине своје у мученицима и изгнаницима српским, са Косова. Боли нас њихова бол и несрећа и још више нас пече наша немоћ да им стварно помогнемо. Прогоне нас њихови прогони и притиска нас сазнање да смо, као народ, понижени и обесправљени, постали сметљиште свијета.
Износе се трагичне бројке српских прогнаника и већина се слаже да је њихов број око двије стотине хиљада.


У исто вријеме стоји и тужна бројка Српчади, угушене и раскомадане у утробама њихових немајки. Чудном коинциденцијом, бројке се поклапају. Срби, велимо ми, народ стари и Божји, убију годишње, побаце на ђубриште, у прљаве отпадне воде, двије стотине хиљада своје дјеце. Најпростијом рачуницом, множењем година откако то чинимо, долазимо до милионских бројки колико би нас било а колико нас, сада, нема. Србија је грозни и грозоморни рекордер. Нека истраживања Олге Васиљевић су показала да је највише побачаја било у Србији, без покрајина: 131%, а најмање на Косову, 24,1 %. Па сад, Господе, ти се упри и помагај а ми ћемо се здушно таманити.


Давно је речено и пророковано за ово доба да ће онај народ, у којем ће се побачаји прихватити као нешто нормално, тим својим самоубијањем досећи најдоњу границу свог моралног пада. Ми, изгледа немамо куд дубље. Да нас бар косну ријечи и опомене наших светих и мудрих; старог нашег Патријарха, који нас моли и опомиње, да ће бијела куга, којој смо широм отворили врата, учинити да постанемо национална мањина у самом средишту своје матичне земље. „Побачај је најглавнији начин на који се народ предаје самоуништењу.“ (Прим. др Недељко Кангра)


Страшно је то како се ми лако предајемо свим бјелосвјетским глупостима и како се лакомислено поводимо за њима. Други броје себе, воде рачуна о својој народној кући, подстичу свој раст, јачају. ^итамо изјаве неких наших несрећница, чије су утробе били гробови за двоцифрен број уморене дјеце, да им је лакше поћи на чишћење него зубару.


Вичемо на нови свјетски поредак, јер смо на својој кожи осјетили његов отров. И ова непочинства, са убијањем најневинијих, продукт су тог „новог поретка“, свијета без Бога и против Бога. Треба ли подсјећати да је ово безакоње, 1920. године. први пут озаконио Лењин. А данашњи главари и идеолози новог богоборног свјетског безпоретка израчунали су, и изкалкулисали, да на овој, од њих присвојеној, планети има превише непотребних, како они кажу, „преживара“. Па су израчунали колико би их требало да преостане да би несметано могли да уживају у благостању. Зато се дадоше да по свијету стварају и сију буне и ратове, глад изазивају; да тамане и убијају. Овај, од свих најнесрећнији, вијек, докле год буде било памћења, биће запамћен по томе да је подстицао смрт а гушио живот. Ако буде било памћења, приповиједаће се да су највиши земаљски судови, широм богатог развијеног свијета, који би требало да штите правду, оправдавали и озаконили убијање немоћне дјеце. Гдје год је било питање да ли ће највиши људски судови слиједити Закон Божји или ће ићи против њега, људски судови су се, као по налогу Нечастивог, редовно ускопитили против Бога и Закона Божјег. Гдје год се помене „ширење граница људске слободе“, човјек одмах треба да зна да се ту ради о ширењу, и онако прешироког, амбиса гријеха у који се сурвава ово несрећно човјечанство.


И све се дало да претешки гријех убијања најнедужнијих прикаже као „слободу жене“. О какве накарадне мисли! Мушкарац и жена учествују у гријеху а само жена иде да јој оштрим медицинским инструментима рију по утроби; черече и ваде мајушно немоћно дјетенце. (Ја, намјерно, велим: јер ме ријеч Божја, Свето писмо, учи да за плод у утроби жениној не постоји други израз него: дијете). „Вршење побачаја, легално или на други начин, унижава жене на нешто више од сексуалне имовине мушкарца, који, у сексуалној „слободној“ атмосфери данашњице, немају разлог да се претварају да жене сматрају вишим од себичног средства задовољавања.“ (Светиња живота и чедоморство) „То је иронија. Жена, која заслужује љубав, и сама посједује матерински нагон, треба да остварује своја права насиљем и физичким и психичким који се врши над њом, уз њену сагласност и учествовање.“ (Прим. др Недељко Кангрга)


Вели Митрополит никопољски Мелетије: „Просто је несхватљиво ако није знак крајњег лицемјерја да исти људи који се с једне стране боре за људска права, и због њих се бусају у прса, с друге стране бивају заговорници побачаја који представља гажење најелементарнијих права на рођење и живот најневинијих и најнезаштићенијих људских бића. Несхватљиво је за здраву људску логику да се, у име човјечанства и права на живот, неко бори за укидање смртне казне а истовремено тражи озакоњење абортуса. Осјећамо одвратност према мајци која је тек рођено дијете бацила у канту за ђубре а носимо цвијеће оној која је то исто дијете побацила и уништила у достојанственој атмосфери операционе сале“.


Да би оправдали неоправдљиво, и замутили бистро, мудријаши растежу своју памет до у најситније нити па веле: „Човјек рођењем постаје човјек а дотле је по њима „израслина“, „тумор“, обичан грумен ткива“; и да не набрајам све њихове изразе и кованице. По њима, све је релативно, све ствар мога схватања и прихватања, не воље Божје, уткане у сами основ живота. Тако, за жену, која се радује рађању и животу, оно што је у утроби њеној то је човјек, драг и жељен. За другу, која се лакомислено предала гријеху, блуду, оно што је зачето у њој то је „израслина“, „тумор“. Као да постоји неки мистични тренутак прије кога је плод био обичан грумен ткива а послије кога постаје дијете, човјек“. (Светиња живота и чедоморство) Ствар је јасна: „Без ополођеног јајашца, нема фетуса. Без фетуса, не може да се, природно, роди беба. Без бебе, нема ни дјетета, а без дјетета ни човјека“. (Ђорђе Т. Вуковић).


Митрополит никопољски Мелетије прича како је у једном америчком часопису прочитао слиједеће: „На гинеколошку клинику улијеће једна жена. Послије неколико минута превремено се рађа дијете старо свега 22 недјеље (око пет мјесеци). Ова мајка жели да њено дијете живи. И цијела болница се ставља на узбуну да би сачувала њено превремно рођено дијете у животу. Познати љекари грозничаво раде, троше се огромна новчана средства. Истог дана и истога часа, на другом одјељењу, у истој болници, једна друга жена врши побачај, јер не жели да роди друго дијете. И љекари јој тврде да дијете од четири мјесеца није човјек него излишна израслина у мајчином тијелу“.


Ми, хришћани, знамо, и треба ту истину да бранимо, да је почетак човјековог живота у моменту његовог зачећа. На Благовијести, тачно девет мјесеци прије рођења Господа нашег, славимо његово бесјемено зачеће. „Као православци, ми вјерујемо да је Божји Логос (Слово) изашао и сјединио се са људском тјелесном клицом Исусовом у тренутку зачећа. (Лк. 1, 26 – 38) И Маријина тетка, Јелисавета, мајка Св. Јована Крститеља, свједочи да од радости заигра дијете у утроби њеној када је чула глас Пресвете Дјеве Марије. (Лк. 1, 44) Ово је свједочанство да дијете, иако нерођено, има душу, има дар да позна Бога и Спаса свога и да се обрадује, јер се не рађа за смрт већ за живот“. (Жељко Которанин)


Наука је утврдила, ако се већ сви позивају на науку, снимљено је, и да се видјети, „18 дана послије зачећа почињу да се осјећају удари срца заметка и почиње да функционише сасвим посебан, његов сопствени систем крвотока; 7. недјеље код нерођеног дјетета региструју се мождани импулси; оно већ има образоване, спољне и унутрашње органе, очи, нос, усне, језик; у 12. недјељи, када се допушта абортус, образовани су већ сви органи дјетета и предстоји им само да се развију. Дијете већ окреће главицу, стиска шачице, прави гримасе, проналази своја уста и сиса прстић. Снимак побачаја дјетета од 12 недјеља показује да оно предосјећа опасност од убилачког инструмента, копрца се силовито. Повећавају се откуцаји срца од 140 до 200. Дијете широко отвара своја уста за крик, безгласни крик. Брани се од убилачких инструмената, гледа да побјегне од њих а потом се, већ ухваћено, отима.“ (Светиња живота и чедоморство).


Пророку Јеремији вели Господ, да прије но што га сазда у утроби матере његове, знаде га и прије но што изиде из утробе, посвети га и за пророка народа постави га. (Јер. 1, 5) Овим нам се каже да је сваки људски зачетак већ записан у Књизи Божјој; како год безбожници човјека у утроби матере његове звали, за Господа Бога Створитеља то је човјек и за сваки људски живот, призиван из небића у биће, даћемо пред Богом одговор. Оној грјешници која је избацила у себи зачети плод, да не види овог свијета, тај плод неће дати да види нови вијек, опомиње свети Јефрем Сирин. „Гријех дијете-убиства лишава родитеље благодати Божје. У старини за такав чин жене су од Цркве одлучиване (ускраћивањем права на примање Светих тајни Христових тј. Св. Причешћа) на 20 година. Гријех дјете-убиства вапије Богу за казном и сматра се горим од смртнога. Убијајући несретно дијете, родитељи убијају себе. Уколико нерођени човјек, као и човјек рођен и одрастао, има своју бесмртну душу, послије смрти родитељима неминовно предстоји сусрет са душама дјеце коју су убили.“ (Светиња живота и чедоморство)


Ми бисмо били неправедни ако бисмо сву кривицу свалили само на жену. Блуд је гријех двоје људи. Тако и мушкарац сноси подједнаку одговорност са женом; жени су придодате муке страдања у операционој сали и реалан ризик трајне бесплодности и мноштва којекаквих обољења. „Зашто сијеш ондје гдје земља жели да упропасти плод, гдје је много бесплодности, гдје је уништење пре рађања. Јер чак ни блудницу – вели св. Јован Златоусти – не остављаш да буде макар само блудница, него је чиниш и човјекоубицом.“


Ту скоро, са групом грчке младежи водио сам разговор на ову тему. Од те дјеце, мислећи да су боља него ли наша, очекивао сам православнији став него што сам га код њих нашао. Неизбјежан је закључак да је машинерија смрти новог свјетског поретка итекако моћна и да њихови медији добро обављају задатак. А ми, ако смо заиста хришћани, сљедбеници Бога Љубави и Даваоца живота, морамо одлучније стати уз Закон Божји и свету вољу Његову. Не само због оживљавања и оздрављења наше обнемоћале нације него и још више због душа својих. Побачај је убиство с предомишљајем и колико га год људски закони оправдавали, Закон Божји, оличен у савјестима нашим, не одобрава га. „Православље држи да је једино одговарајуће мјесто за љубав између мушкарца и жене у светој Тајни Брака али изражава и разумјевање и састрадање са онима који са покајањем сносе нежељене посљедице сопственог неприхватања овог става.“ (Стенли Харакас)


Архимандит Георгије Григоријатски вели: „Прихватање и озакоњење побачаја као нечега природног и нормалног значи награђивање и прихватање саможивости а не слободе, као принципа живота. А сваки трезвен човјек ће се сложити да се истинска слобода не састоји у егоистичном задовољењу нас самих, још мање у робовању слијепом инстикту него у откривању и задобијању дубљег безграничног смисла живота. За нас хришћане то значи откривање воље Божје о нама и њено испуњење на нама и на свијету око нас“.


И за крај истинита прича из живота:
Средином, гладних и жедних, педесетих, у кровињари сиромашкој, послије пет синова, зачело се још једно дијете „Нашло се“, правдала се жена, као да је свима нешто скривила.
А муж, виче и галами. Наређује да се одмах, из оних стопа, потекне и побаци. Зар да дођу још једна гладна уста на већ толико никад ситих дјечијих трбушчића.
И жена пође. Кренула је а није стигла сеоској – звали су је – бабици. Идући, све је више успоравала кораке. На пола пута је застала, даље није могла.
Брзим кораком, покајничким, као да је тешки гријех већ била учинила, вратила се кући. Тих дана, јадница, много је грдње и пизме испила.
Родила је кћерку. Дани су се крунили, године отицале. „Јарад“, како су сељани ту дјецу звали, расли су, јачали су и на све четири стране свијета се распрштали. Сада хљеба има али дјеце нема. Старост се однекуд привукла па притисла. Мушки актер ове приче, напорним радом и свим животним мукама истрошен, оронуо је пуно брже. Једва хода. Подрхтава и тресе се кад неколико несигурних корака направи.
Сада она иста, којој је било досуђено да буде побачена, оставила је свој живот – ни удала се није – своје дјевојачке снове и животне планове, вратила се из града у село и постала родитељ својим родитељима.
Не знам, али претпостављам којим би током прича потекла, и како би се завршила, да глас савјести није вратио ону, некада младу, жену са стазе смрти и претешког гријеха.