Бранити себе и своје

church-2

„Помените Господа великога и страшнога, и бијте се за браћу своју, за синове своје и кћери своје, за жене своје и куће своје.“ (Нем. 4, 14)


Прије извјесног времена, у нашој заједници, десио се немио догађај: наш човјек, дијете наше, у самоодбрани, и бранећи породицу своју, у својој кући, убио је лопова, провалника. Пролио је крв, што се каже.Чујем од његових, њему блиских, да га та несрећа дубоко погађа и да он смирења нема.


Има момената несрећних, изван и изнад наших жеља и моћи, који, у парам-парчад, живот разбију, да се никад више саставити не може. Читао сам потресна казивања глумца Жарка Лаушевића, која његову несрећу описују. Са својим блиским рођаком, вреле ноћи, љетне, пошао на чашу хладног пива. Група пијаних хулигана, „чеговића“ и “кољеновића“, ондашњих, из чиста мира, кавге ради, и ничега другог, насрну на њих. Дошло је до туче. Заправо, Жарко и рођак његов бранили су голе животе своје. И у једном моменту, кад је разбијеном флашом један од њих рођака докрајчити хтио, Жарко је опалио. Од тог момента ништа више није као што је било. Почела је његова несрећа која се ни до данашњих дана, двадесет година након трагичног збитија, окончала није.


А и ово наше дијете, такође, ничим није своју несрећу тражило. Са женом, и дјецом својом, мирно легао и заспао, и усред глуве ноћи, њих тројица лопова, провалника, упадоше у његову кућу. Настала је туча. Сам против тројице, бранио је своје најрођеније; бранио је и себе. Отео је пиштољ од једнога од њих, и опалио. Мирно је био претходне вечери заспао да ускоро, и ко зна колико дуго, никада више не заспи мирно. Сто га мука снашло и безброј питања натоварило се на душу његову. Јер, крштеном човјеку, у било каквим околностима, чак и у оваквим, није лако пролити крв људску; живот човјеку, макар и нечовјеку, одузети.


И сам сам се питао над судбином његовом, и судбинама сличним, и пошао сам да тражим одговоре за себе и за њих. Шеста Божија заповјест је кратка, али језгровита: „Не убиј!“ (2. Мојс. 20, 13) А у Новом завјету свом, Господ нам вели, јасно и недвосмислено: „Чули сте да је казано: Око за око, зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те неко удари по десном образу твом, окрени му и други.“ (Мт. 5, 38-39) „Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ.“ (Рим. 12, 19)


Кад треба сами себи да разјасните разлику између нас, православних, и секташа које-каквих, раздиона линија између њих и нас је: ми светом слову Божијем прилазимо свестрано и тако изналазимо праву мјеру и размјеру стварима и збивањима. Другим ријечима, ријечи Божије читамо у њиховом контексту. Дуго би потрајало да горенаведене заповјести Божије у њиховом контесту ишчитамо. Радије бих да сва мудровања секташка, и наглабања бјелосвјетских „миротвораца“, пацифиста, наткрилимо овом заповјешћу Божијом: „Ово је заповјест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 12-12) Добронамјерном и паметном – довољно.


Христос нас позива да га у нашој жртвеној љубави слиједимо и да, као што је Он живот свој за сав људски род положио, и ми будемо спремни живот свој за ближње наше жртвовати. Ово нам наш Свети Владика Николај тако лијепо објашњава са градацијом љубави жртвене: „У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу. У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму, она се односи искључиво на Сина Божијега Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски. Према томе – вели Свети Владика – Божије је, а не човечије, положити живот свој за човечанство, док је за обичне велике људе (курзив мој): положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ.“ (Ореол светог ратника)


Владика наш свети, ево, дао нам је одговор на могуће недоумице наше; он људе, као што је ово дијете наше, назива: великим. И ако нам се и облачак сумње, и даље, над овим питањем надвија, ево дашка свјежег вјетрића Божијег да га развеје: Није ли свети пророк Божији, велики цар Давид, у одбрани рода свога, и у сопственој одбрани, убио моћног Голијата? Цар Давид је велики светитељ, чијим ненадмашним поетским молитвама, псалмима, Црква наша све свете службе Божије прожима и шара. Исти овај светац Божији овако слови: „Благословен Господ, одбрана моја, који учи руке моје боју, прсте моје рату.“ (Пс. 144, 1)


Господ наш неће да ми закон у руке своје узмемо; јер ми, кад нас страст заслијепи и „мрак нам на очи падне“, не знамо за мјеру. Кад имаш избор, не противи се злу злим. Ако имаш времена, окрени и други образ. А када су животи Твојих ближњих, па и твој, сопствени, у питању, избора нема: Помени Господа великога и страшнога, и биј се за браћу своју, за синове своје и кћери своје, за жену своју и кућу своју! (Нем. 4, 14) Да ово наше дијете није учионио што је био дужан учинити, сагријешио би. Није ваљда да да је требало да сачека, да га вежу и пред његовим очима иживљавају се над његовом женом и дјецом. Ако ли стражар – а шта је друго домаћин куће него ли стражар над домом својим – видјевши мач гдје иде, не затрубиу трубу и народ не буде опоменут, крв погинулих биће на души слабића стражара. „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима, не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5, 8) Слаботињу људску, који би допустио разбојницима да се над његовим укућанима иживљава, Премудри Соломон пореди са извором, ногама замућеним и са студенцем поквареним. (ПрС. 25, 26)


И на крају, нешто што се најдословније на случај овог нашег дјетета односи, и што би требало савјест његову бар да олакша, ако не већ и да је потпуно умири, јесу слова Божија која читамо у Другој књизи Мојсијевој Светога писма Старога завјета. Овако вели Господ: „Ако се лупеж ухвати гдје поткопава, (краде, В.Т.) те буде рањен тако да умре, да не буде крив за крв онај ко га буде убио. Али ако се буде сунце родило, да је крив за крв. А лупеж све да надокнади; ако ли не би имао, онда да се он прода за своју крађу.“ (2. Мојс. 22, 2-3) „Очигледно видимо, да кад лопов провали у нечију кућу ноћу, ако човјек, бранећу кућу, убије лопова, Бог неће тражити његову главу за ову смрт. Међутим, Господ неће да ми узмемо закон у своје руке. Зато он каже да ако лопов буде убијен по дану, бранилац је крив за крв. Али, овдје се говори о крађи, не о нападу. Ако би лопов напао браниоца, чак и у току дана, самоодбрана је оправдана.“ (Пол Колин, Библијско схватање самоодбране. Превод мој.)


Ово наше дијете, и ми сви, припадамо народу са ваљда јединственим примјерима у православном свијету: ми смо зидове великих светиња наших (манастир Манасија, и друге) окитили ликовима наоружаних светих ратника. Оне које је Господ прославио, зар ми да не славимо? Ово је био одговор недоумицама мојим; нека буде и свима, па и овом дјетету нашем, чија ме је судбина навела на ова размишљања.