Aпостол изгна духа погађачког из ње

drove-out-the-spirit

Дј. ап. 16, 16-34
Свети апостол подстиче нас на размишљање о нечему о чему ми не размишљамо често или што ми не сматрамо сувише важном и озбиљном ствари. Ријеч је о врачању, бајању, мађијању и томе сличном.


Многи од нас полушаљиво, полуозбиљно, послије испијене кафе, преврну шољицу да им неко „погледа“. Ријетки су међу нама они који никад, макар и у шали, нису пружили длан да им се са длана „судбина прочита“. Док то радимо можда и не слутимо да гријех чинимо. Колики гријех, зависи од тога колики значај сами придајемо ономе што чинимо.


У времена смутна и преломна – а које вријеме то није – у доба несигурно, какво је ово у којем живимо, на знатижељи и несигурности људи многи профитирају, лијепо зарађују и богато живе. Све доскора, чини ми се, то се одвијало иза дебелих завјеса, у тишини и мраку. Сад, међутим, излазе на видјело дана и такве работе добијају велику рекламу и широк публицитет. Ту и тамо, на улицама, видимо ординације врачара са великим натписима на њима. Да не говоримо о огласима, разасутим по телевизијским и радио станицама, новинама и другдје.


Ништа ново под капом небеском. И у апостолско доба, видимо, зарађивало се на несрећама људи. „Догоди се пак, кад иђасмо на молитву – свједочи нам свети апостол – да нас срете једна робиња, која имађаше дух погађачки, и гатајући доношаше велики добитак својим господарима“. (Дј. ап. 16, 16) Пошто викаше за апостолима, а кад овима то досади, апостол Павле изгна духа погађачког из ње. „Када видјеше њезини господари да изиђе нада њуховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.“ (Дј. ап. 16, 19) Тамо се апостоли зло проведоше, ишибани бише и најгоре тамнице допадоше.


Овај догађај нам је повод, као што рекох, да о врачању размишљамо као хришћани, озбиљно и одговорно. Ми видимо да се данас свако чудо дешава. На све стране све сами неки гури и „учитељи“ и „усрећитељи“ а несреће никад више. И чуда се нека дешавају, видимо, и многи за овим чудима хрле.


Ту је опасност. Ми често заборављамо – јер нам је тако удобније – да заиста постоје зли дуси и да су они итекако моћни. Пророк Исаија за ђавола вели да он „тресе земљу и дрма царства“. (Ис. 14, 16) Апостол Павле непомјаника назива господаром таме овога свијета. (Еф. 6, 12) Често ми се људи жале да им се необјашњиве ствари догађају. Све им, веле, иде лијепо, и својим током, док, наједном, све наопако и низбрдо не крене. Свака им се несрећа на плећа наврне. Питају ме, да ли је могуће да су неке враџбине у питању, јер, ту и тамо, на којекакве чудне замотуљке наилазе или се сјећају да им је све наопако кренуло откако им је овај или онај кућни праг прекорачио и у кући био. Ја им одговарам оно што и сам знам и вјерујем: да нечастви свој посао ради и да у своју работу многе шегрте уводи.


Читајмо и ишчитавајмо Свето писмо. Прочитајмо бар по један одјељак дневно. Живимо са ријечју Божијом. Ријеч Божија нам је оружје и свјетионик у мраку овога доба. Не вели нам Сам Господ наш да ће се чак и лажни христоси појавити, који ће показати „знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. Ето вам казах унапријед,“ (Мт. 24, 24 – 25) упозорава нас Господ наш. „Чувајте се да вас неко не превари“, (Мт. 24, 5) очински нас савјетује Он.


Многи од нас ватром се играју а да тога свјесни нису. Кад се освијесте, онда је, обично, већ прекасно. Пођу, прво, од пуке знатижеље, са шољицом и испруженим дланом, наставе са превртањем карата, да би стигли до замрачене собе, и стаклене кугле врачарске – и ту је враг шалу однио. Ко се на вријеме не освијести, дао је душу ђаволу. А он што у своје канџе улови, не пушта лако.


Врачање је тежи гријех но што би нам се у први мах могло учинити. Бог је створио и устројио овај свијет на начин на који је Он хтио. Да је хтио, на примјер, да људи знају своју будућност, свакако би учинио да тако буде. Да је хтио да свакој бољци људи лијека нађу, и то би знао уредити. Проваљивање, на силу, у Божије планове и вољу Божију, свакако је тежак гријех. „И ако вам реку – савјетује нас пророк Исаија – питајте врачаре и гатаре који шапућу и мрмљају, реците: Не треба ли народ да пита Бога својега, или ће питати мртве мјесто живих.“ (Ис. 8, 19) Врачаре свети апостол Павле назива сином ђавољим и непријатељем сваке правде, који непрестано кваре праве путеве Господње. (Дј. ап. 13, 10) За такве Бог милости нема. „Напољу су – изван Царства Божијег – пси, врачари, и блудници и крвници идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж.“ (Откр. 22, 15)


Нечастиви се служи свим средствима да би лаковјерне обмануо. Кога год сретнем, ко је са врачарима неког посла имао, говори ми да му је речено да цркву пође и одређене радње учини, и неке прилоге да. Све то, тобоже, јер су и они побожни. Људи, не дајмо се обманути! Не упозорава ли нас свети апостол Павле на лажне апостоле, лукаве посленике, „који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо – вели он – јер се и сатана претвара у анђела свјетлости. Није, дакле, ништа велико ако се слуге његове претварају да су слуге праведности“. (2. Кор. 11, 13-14)


„Немојте врачати, ни гатати по времену“, (3. Мојс. 19, 26) заповједио нам је Господ наш на самом почетку људске историје. „Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тјера те народе Господ Бог твој испред тебе.“ (5. Мојс, 18, 10-12)


Свети апостол опомиње насна гријех врачања. Ако смо га, случајно, чинили и, не дај Боже, чинимо, престанимо да Бог драги своје лице од нас окретао не би.