Бог не гледа ко је ко

No-partiality-with-God

Рим. 2, 10-16

Текст из Павлове Посланице Римљанима, 2. глава, опомиње нас,  и страши, ако хоћете, али, у исто врјеме, храбри и снажи у увјерењу да постоји виша Правда од наше (не)људске и да Бог, све народе и племена, и сваког човјека на Земљи, гледа друкчијим очима него што ми, једни друге, гледамо и суди праведно, очински, сва створења Своја. “Бог не гледа ко је ко.” (Рим. 2, 11) Он “ће дати свакоме по дјелима његовим”. (Рим. 2, 6)


У Павлово вријеме била је врло јака свијест о Јеврејима као изабраном народу Божијем и о њиховој, мал’ те не, посебној и нарочитој милости и предности пред Богом. Свети апостол Павле разбија ту заблуду јасно говорећи да су пред Господом сва дјеца његова једнака; сваки човјек је Божије чедо у мјери у којој испуњава вољу Божију и твори свети Закон Његов. “Јер Писмо говори: Сваки који вјерује у њега неће се постидјети. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају.” (Рим. 10, 11-12)


Кад ово говори, свети апостол Павле слиједи Предтечу Господњег, светог Јована Крститеља, који је тријезнио сународнике своје и разувјеравао их да они нису ништа посебно нити су, ма у чему, привилеговани. Виче на њих свети Јован: “Не почињите говорити у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да Бог може и од овог камења подигнути дјецу Аврааму.” (Лк. 3, 8) Господ, у правди својој, иде толико далеко да ни најближим сродницима Својим, Мајци Својој и браћи, не допушта никакву предност у односу на било кога другог. Сјетите се оног догађаја кад му дођоше “мати његова и браћа његова, и не могаху од народа да се састану с њим. И јавише му, говорећи: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, и хоће да те виде. А он, одговарајући, рече им: Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је”. (Лк. 8, 19-21)


Вриједиразмислити о овом догађају: Господу прилази апостол Јован и вели му: „Наставниче, видјесмо једнога гдје именом твојим изгони демоне, и забранисмо му, јер не иде с нама за тобом. И рече му Исус: Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, с вама је“. (Лк. 9, 49-50)


И код нас, хришћана садашњих – ма какви да смо – увријежило се схватање да ће Господ, у милост своју, призвати само нас, хришћане. А код нас, православних, и, нарочито, код “прегријаних” у Православљу, укоријенило се схватање да је Царство небеско резервисано, искључиво, за нас а остале милијарде народа разних и вјера разнородних биће од Господа одбачене и ватром паљене. По том сватању ти сличе оном чуду и покори од Јеховиних свједока. Чућете неке да веле да нема другог пута Богу до нашег. А видите светог апостола Павла како нас разувјерава у томе кад вели: “Невоља и туга на сваку душу човјечију која чини зло, а најприје Јеврејина и Грка; а слава и част и мир свакоме који чини добро, а најприје Јеврејину и Грку”. (Рим. 2, 9-10) Ми, хришћани, јесмо “род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен” (1. Петр. 2, 9) али смо то не по звању него по призвању. Ту част треба заслужити.


Не рече ли Господ да Он ни Мајку Своју, ни браћу Своју, не издваја ни по чему другом до ли по дјелима њиховим. Нису се најближи тјелесни сродници Христови удостојили Царства небеског и неисказане славе близине Божје за то што су били род Христов него само за то – што се из њихових светих и пресветих живота да видјети – јер су, у потпуности, испунили вољу Божју и “до крви” (Јевр. 12, 4) свједочили свети Закон Његов. Зато, да знамо: неће ни нас Господ пригрлити к Себи за то што се ми Именом Његовим означавамо, молитвамо и говоримо: Господе, Господе, него ћемо Његови бити ако творимо свету вољу Његову. (Мт. 7, 21) “Јер пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће се оправдати они који га творе.“ (Рим. 2, 13) Примјером капетана, незнабошца, Господ нас опомиње “да ће многи од истока и запада доћи и сјешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; а синови царства изгнаће се у таму најкрајњу”. (Мт. 8, 11-12)


Даље, за наше знање и равнање, свети апостол Павле расвјетљава питање: који су критерији, која су мјерила према којима ће Господ узасудити тајне људске. (Рим. 2, 16) Они тамо, Бушмани, на примјер, племена афричка, незнабошци из прашума бразилских, и друга племена незнабожачка, која нису у додир са Словом Божијим долазили и Ријеч Божија није им објављена била, дакле, према којем слову и закону ће они бити вредновани и суђени? Свети апостол Павле даје јасан одговор: “Који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се и осудити”. (Рим. 2, 12) “Јер кад незнабошци, немајући закона, чине од природе што је по закону, они, немајући закон, сами су себи закон; они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.” (Рим. 2, 14-15)


Ево нам одговора: свако ће бити суђен према ономе што је добио. У сваку душу људску Господ је усадио свијест о добру и злу. А то је савјест. Савјест је глас Божији који сваком човјеку говори шта је добро а шта је зло. “Не убиј; не чини прељубе; не кради” (2. Мојс. 20, 13-15) и друге заповјести Божије, које су народу израиљском, и нама након њих, уклесане у камене таблице, њима су ове, и друге, заповјести Божије уписане у срца њихова те су они, “од природе”, (Рим. 2, 14) позвани да слиједе добро у њима. Гњев Божији открива се “на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди”, (Рим. 1, 18) укључујући и нехришћане свих фела, као и незнабошце, “јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио”. (Рим. 1, 19) Творевина објављује Творца. “Небеса казују славу Божију, и дјела руку његових гласи свод небески. Дан дану доказује, и ноћ ноћи јавља. Нема језика, нити има говора гдје се не би чуо глас њихов.” (Пс. 19, 1 – 3) Свети апостол Павле допуњује Псалмопјевца овим ријечима: “Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство да немају изговора“. (Рим. 1, 20)


Незнабожни цар, Филистејац, Авимелех, на примјеру Исака и његове лијепе жене, Ревеке, показа како је Закон Божији уписан у срце његово. Кад се Исак, са Ревеком, женом својом, обрео усред рода незнабожног, вели се у Првој књизи Мојсијевој, “људи у мјесту оном питаху за жену његову, а он говораше: Сестра ми је. Јер се бојаше казати: Жена ми је; да ме, вели, не убију људи ради Ревеке, јер је лијепа. И кад проведе много времена ондје, догоди се, те погледа Авимелех, цар филистејски, с прозора, и видје Исака гдје се шали с Ревеком, женом својом. И дозва Авимелех Исака и рече: Па то ти је жена; како си казао: Сестра ми је? А Исак му одговори: Рекох, да не погинем с ње. А Авимелех рече: Шта си нам учинио? Лако је могао ко од народа овога лећи с твојом женом, те би нас увалио у гријех. И заповједи Авимелех свему народу својему говорећи: Ко се дотакне овога човјека или жене његове, погинуће”. (1. Мојс. 26, 6-11) Није Филистејац Авимелех имао Таблице Закона али је осјећао и знао да је прељуба страшни гријех.


Свети апостол Павле, нашавши се међу урођеницима на Малти, освједочи се како је Закон Божији уписан у срца њихова. Послије бродолома, покисле и премрзле, примише их ови незнабошци, да се згрију и окријепе. “Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изађе змија од врућине и уједе га за руку. А када видјеше мјештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај убица, јер га, избављеног од мора, Правда не остави да живи.” (Д. ап. 28, 3-4)
“Не убиј; не учини прељубу; не кради”, (2. Мојс. 20, 13-15) те заповјести, и друге, Јеврејима су дате уклесане на камене таблице; Јеврејима, и свима народима свијета Сам се Бог, у лицу Господа Христа, објавио и Закон свој, до у танчине, разрадио и моралне норме на највећу висину издигао. Кад свети Апостол невољу и тугу на сваку душу човјека, који зло чини, призива, “а најприје на Јудеца и Јелина”, а славу и част и мир свакоме који чини добро, “а најприје Јудејцу и Јелину”, (Рим. 2, 9-10) он тиме вели да онај, који је први у части, први је и у одговорности. “Какво је, дакле, преимућство Јудејца”, (Рим. 3, 1) пита он, и одговара: “Много, у сваком погледу. Прво, што су им повјерене ријечи Божије”. (Рим. 3, 2) Из преимућства проистиче и већа одговорност. Коме је више дато, од њега ће се више и тражити. Господ то објашњава на овај начин: “Онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен”. (Лк. 12, 47-48) Нама, хришћанима, заиста је највише дато; од нас ће се највише и тражити. Малој дјеци опроштено је много што шта; одраслима се не опрашта. Ми се сматрамо одраслима у питањима вјере. Православље скраћује пут до спасења али јасно указује како се спасење задобија. Куку нама, и већа осуда на главе наше, ако знамо а не творимо; и још горе, ако зло творимо! “Гле, ти се зовеш Јудејац – пореди то свети апостол Павле – и ослањаш се на закон, и хвалиш се Богом, и знаш вољу његову, и умијеш да разликујеш шта је добро, научен од закона; и сматраш да си вођ слијепима, свјетлост онима који су у мраку, васпитач неразумнима, учитељ дјеци, који има оличење знања и истине у закону. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? Ти, који проповједаш да се не краде, крадеш? Који говориш да се не чини прељуба, чиниш прељубу? Ти, који се гадиш на идоле, крадеш светињу? Зар ти, који се хвалиш законом, преступањем закона вријеђаш Бога? Јер се име Божије због вас хули међу незнабошцима”. (Рим. 2, 17-24)


Ово што чусмо добро је да знамо; да с презиром, и с висине, не гледамо дјецу Божију, браћу своју, других раса и вјера и да не помислимо да ће нас Православље спасити ако неправославно живимо. “Нису сви Израиљци који су од Израиља.” (Рим. 9, 6) Заиста, “Бог не гледа ко је ко”. (Рим. 2, 11) “Зато не судите ништа прије времена, докле не дође Господ, који ће освијетлити што је скривено у тами и објавити намјере срца и тада ће бити свакоме похвала од Бога.” (1. Кор. 4, 5)