Света Марија Магдалина – Блага Марија

Mary_Magdalen_announcing_the_resurrection

Данас је недјеља, браћо и сестре, дан Васкрсења Христова и овај дан довољно је велики празник сам по себи. Ми, међутим, данас, уз недјељу празнујемо спомен свете Марије Магдалине, Благе Марије, како је наш, српски, народ зове. Мислим да вам је познато да је празник Свете Марије Магдалине, Благе Марије, у многим нашим српским крајевима завјетни дан у који се ништа не ради ма колико обимни пољски послови у ово доба године присиљавали сељаке наше на журбу и рад.


Ријетко се кад проповиједа о овој светитељки и ја сам данас, пошто је, иначе, недјеља, дан Васкрсења који је Марија Магдалена прва објавила, одлучио да своје мисли овога часа посветимо овој светој и одважној жени, мироносници, с мисаоном молитвом да нас Блага Марија благошћу својом закрили и заштити.


Једну истину не би смо смјели занемарити. Ма колико смо се ми, мушкарци, снагом своје воље и својих мишица, наметнули, и увијек се намећемо, као „газде“ и „господари“, ако само мало боље и искреније размислимо видимо да нас „господарима“ и „газдама“, угледним, дакле, људима чине управо наше жене. Сваком је јасно да ономе коме његова жена, или сестра, или мајка не чине част, но је руже и каљају, да је томе узалуд све газдовање и бусање у прса. Није наш народ узалуд рекао: „Не лежи кућа на земљи, но на жени“.Као свештеник слободно смијем рећи да ни Црква не стоји на земљи но на женама које се жртвују за њу. Да честите и добре наше жене, сестре, супруге и мајке, уморне и преуморне од својих кућних брига и послова, не дођу у цркву, не уђу у црквену халу и салу, не спреме, скувају, сервирају, служе, па послије кад ми, сити и напити, хваљени и међусобно слављени, пођемо својим кућама, оне да не остану, и даље, и све не среде и не уреде, не бисмо ни ми мушкарци хтјели или можда не бисмо могли Цркву одржавати, њоме се дичити и поносити.


Ово о женама и њиховој огромној заслузи за Цркву говорим данас, на дан свете Марије Магдалине, јер ме ова светитељка инспирише на овакве мисли и закључке. Кад читамо Свето писмо често у њему наилазимо на њен спомен. Намећу нам се сличности између ње и наших благочестивих, побожних жена за упоређивање. Она је храбра какве су, углавном, наше Српкиње. Зар нису Српску цркву одржале и остале јој вјерне наше старице и мајке и баке, у вријеме када је ријетко ко смио у цркву привирити? Нису ли оне тада на својим плећима изнијеле васпитање њихове дјеце и унука па сада, Богу хвала, имамо стасале генерације Цркви српској оданих људи. Света Марија Магдалина вјерује јаче од апостола, мушкараца, као што наше жене вјерују више и јаче од нас. Она је сва љубављу одана Христу као што се Српкиње љубављу и трпљењем предају Христовој науци и Цркви.


Да је, браћо и сестре, мало боље упознамо.
Света Марија Магдалина је рођена сестра Светог Лазара којег је, као што знате, Христос васкрсао, пошто је Лазар у гробу лежао три дана. Каже свети апостол Јован да „Исус љубљаше Марту и сестру њену (мисли на свету Марију Магдалину) и Лазара“. (Јн. 11, 5) То је она Марија, сестра Мартина, која „сјеђаше код ногу Исусових и слушаше бесједу његову“, (Лк. 10, 39) док Марта „бјеше заузета да га што боље услужи“. (Лк. 10, 40) За њу Христос вели да је „добри дио изабрала који се неће узети од ње“. (Лк. 10, 42) Марија Магдалина је она за коју се у Светом писму, каже да „помаза Господа мирисом и отрије ноге његове својом косом“. (Јн. 11, 2)


Све је ово важно, браћо и сестре, али је важније то што је света Марија Магдалина исказала своју велику љубав према Господу, вјеру у Њега и велику спремност на жртву зарад те вјере. Када су се скоро сви апостоли разбјежали, кад се Петар три пута одрекао Христа, Марија Магдалина је са Мајком Христовом, и са још неколико жена, у стопу пратила Христа и проживљавала Његово страдање као сопствено. Ове храбре жене су уз Христа на Његовом Голготском путу, уз Њега су док Га распињу, са Њиме су док проживљава своје крсне муке, не одмичу се од Христа док га Јосиф сахрањује а послије, скрушене у болу, одане „сјеђаху према гробу“, немоћне да се растану од свог Учитеља.


Шта мислите, браћо и сестре, ко је први свједок Христова Васкрсења? Да ли апостоли, који су са Христом проводили Његове земаљске дане и били живи очевици свих Његових божанских чуда? Не! Не апостоли него баш ове свете жене, међу којима се истиче света Мрија Магдалина. Оне су први храбри вјесници најрадосније вијести васељене. А зашто? Зато што су биле најхрабрије да, упркос опасности по сопствене животе, дођу на Христов гроб. Апостоли су за то вријеме били скривени у некој соби у Галилеји. Ево како се то десило: Испуњавајући обичаје, оне су биле купиле мирисе – миро – и зато су мироноснице – да помажу Христа. Дошле су и затекле празан гроб а на камену гроба анђела Господњег. „Не бојте се ви, јер знамо да Исуса распетога тражите – рече им анђео – није овдје јер устаде као што је казао“. (Мт. 28, 5-6) Анђео им заповиједа да иду и јаве ученицима Његовим (Мт. 28, 7) и оне, срећне „са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима Његовим“. (Мт. 28, 8)


„А Исус, васкрснувши рано у први дан недјеље јави се најприје Марији Магдалини… И она отиде те јави онима што су били с њом, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив, и да га је она видјела, не вјероваше“. (Мк. 16, 9-11) Иако им је Христос нагласио да ће васкрснути, иако су имали довољно доказа да ће се то десити, они су, и даље, сумњали. Ова блага вијест о Христовом васкрсењу њима се учини „као бунцање и не вјероваше им“. (Лк. 24, 11) Па чак када је сам Христос дошао пред њих, показао им се, неки од апостола „поклонише му се, а неки посумњаше“. (Мт. 28, 17) А ове благочестиве жене, чистотом својих срца, примају истину Васкрсења и шире је по цијену својих живота.


Цркву су, браћо и сестре, кроз њену историју, у великој мјери, пронијеле на својим крхким леђима блгочестиве одважне наше сестре, супруге, мајке. Видимо ми, Срби, да нам без благих ријечи, српских ријечи, наших српских мајки нема опстанка. Јер, ко ће нам дјецу нашу научити слатком, медоточном језику српском ако не мајке? Ко ће их научити да склопе три прста на молитву ако то не учине мајке? У Цркву српску, православну, ко ће их довести ако то не ураде мајке? Видимо да је и данас на српској жени велика одговорност као што је била и на женама мироносицама.


Да би само дао Драги Бог да све оне буду ватрене у вјери и љубави за Цркву своју и свој род и да се све угледају на свету Марију Магдалину, чији дан славимо, данас, на спасење душа наших. Амин.