Свако вријеме носи своје бреме и поставља пред човјека нове теме. Ово нам, пак, намеће бригу: како, од себе, самих, да сачувамо природу, творевину Божију, и своје голе животе у њој.
Није ријетка слика и никакво чудо да се на улицама метропола свјтских виде људи са маскама на лицу или са платном преко уста. Падају људи и гуше се, јер ваздуха немају. Кад се пролази покрај шума европских и америчких, плућа околних градова, виде се тужне слике спарушеног лишћа, пожутјелог прије но што озелени. Умјесто благог дажда небеског, засипају нас киселе и отровне кише. Гдје кап те кише кане, ту трава не расте; лист више не зелени. Скоро свакодневно чујемо за непогоде разне. Тамо поплава, онамо бујица блата, овдје земљотрес, тамо снијежне лавине. Свуда гласови о људској несрећи и погибији. Све се окренуло на човјека и повело рат против њега.
„У почетку створи Бог небо и земљу; (1.Мојс. 11, 1) и све што Бог створи, гле, добро бјеше веома.“ (1. Мојс. 1, 27-28) „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божјему створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по земљи.“ (1. Мојс. 27-28) Како ствари стоје, изгледа да се творевина побунила против господара свога и ускратила му своју љубав и оданост.
Откуда то?
Због гријеха човјековог. Не само због гријеха грамзивости и незајажљивости његове него и због свакога другог гријеха којим човјек погани и загађује творевину Божију.
Оног момента када је човјек ускратио Господу Богу, Створитељу своме, своју љубав и послушност, тог истог момента и творевина Божија ускратила је њему послушност своју. „Земља да је проклета с тебе“, (1. Мојс. 3, 17) осуди Бог Адама и казни га да се муком са земље храни до вијека својега.
Човјек се није пренуо над наготом својом и поврато се Богу него је наставио својом трагичном странпутицом. Први изданак Адамов, Каин, продубљује провалију гријеха и први пролива на земљу врелу крв невиног брата свог. На то Господ Бог продубљује клетву своју; са творевине, земље, преноси је на Каина: „Да си проклет на земљи“. (1. Мојс. 4, 11-12) Због неваљалства људског, (1. Мојс. 6, 12) јер свако тијело поквари пут свој на земљи (1. Мојс. 6, 12) и сама земља се поквари пред Богом и безакоњем се напуни.“ (1. Мојс. 6, 11) „Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао срцу.“ (1. Мојс. 6, 6) Зато, у једном моменту, све затире: оставља само једног праведног, Ноја, и оно што је Ноје са собом повео. Након свега, Господ жели да човјека поново васпостави господарем над творевином својом и обнавља на Ноју и синовима његовим благослов свој, да се рађају и множе и напуне земљу. „Све је предано у ваше руке.“ (1.Мојс. 9, 2) Није помогло. Не потраја дуго човјек опет склизну у гријех.
Гријешењем човјек је навукао копрену на очи своје и ум, и пожурио да заборави да је Господ земљу дао синовима човјечијим (Пс. 115, 16) на услугу а да је и даље Господња сва земља (2. Мојс. 19, 5) „и што год је у њој, васељена и све што живи у њој“. (Пс. 24, 1)
Тај трагични неспоразум човјеков траје, ево до у данашње дане. Некада је човјек био брзоплет и неразуман; данас је отворено зао. Ускопистио се, трошни црв, на Сторитеља свога, надуо се до прскања и све му уско дошло. Сви му сметају, а Бог највише. Устремио се човјек да Господа Бога потпуно отјера са земље па да он земљом, коначно, загосподари. Па се људи састају, мудрују и планирају и некакве распореде праве. Кажу, много је људи на земљи, „непотребних преживара“ – хајдемо да стварамо ратове и буне, нека се гамад коље и сатире. Сабирају конференције и велике паре улажу у то како да се људи не рађају и не множе и не пуне земљу. Њима је вазда мало и тијесно. Гладни су да се никада заситити не могу; хљеба им никада доста да би га могли дијелити са другим. Не виде да је доброте Господње пуна земља. (Пс. 33, 5) Бацају отрове у земљу којима је на силу приморавају да непрестано рађа па макар послије њен род у океан тамни бацали. Надувавају воће и поврће отровима разним да сада јабуку ни црв више помирисати неће. Милости нема, профит изнад свега. Господ налаже и земљи одмора, (3. Мојс. 25, 3-5) а њих за то брига није. Као да Бог Створитељ није знао шта ради; они би то знали боље.
А земља стење под теретом грјешног човјека, љуља се и тетура као пијан човјек, (Ис. 24, 10) и не може да поднесе тежину гријеха и отрова на њу изрученог. Па се тресе, бљује и устаје на грјешнике и безбожнике. (Јов, 20, 27)
Са земљом се тресе, тетура и тумара грјешни човјек. Одавно је престао да разумије знаке и да у творевини препознаје Творца њеног. Како не види да „небеса казују славу Божју, и дјела руку Његових гласи свод небески“, (Пс. 19, 1) Бог га упућује да запита стоку, да би га научила или птице небеске, да би му казале. (Јов, 12, 12)
Ошамућеном, грјешном, човјеку, устремљеном на Бога, треба опомена да је Бог творац неба и земље и једини Господар над њима и да је њему дао творевину своју на услугу, у мјери у којој је он сам њему одан и послушан. „Ако уживите по мојим уредбама и заповијестима моје уздржите и ушчините, даваће вам дажд на вријеме, и земља ће давати род свој, и дрвета ће у пољу рађати род свој, и вршидба ће вам стизати бербу виноградску, а берба ће виноградска стизати сијање, и јешћете хљеб свој до ситости“. (3. Мојс. 26, 3-5) А ако не ушчините тако – вели Господ – опустошићу земљу да ће јој се чудити непријатељи ваши, који ће живјети на њој.“ (3. Мојс. 26, 32)
Да би престао рат творевине Божије против човјека, и он нашао излаз из ћорсокака у који је забасао, једино је одговор у послушности човјековој и у покорности његовој пред Богом. Он мора да престане са грјешном надутошћу својом и да, у понизности својој , клекне пред Богом и призна му господство над цјелокупном творевином његовом. Једино га тако Бог може помирити са тварима и собом и привести му поново природу, у првобитној красоти њеној.