Гал. 3, 23-29
Свети апостол Павле одјељком из његове Посланице хришћанима Галатије, учи нас о једнакости свију пред Господом. „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви ви један (човјек) у Христу Исусу“, (Гал, 3, 28) вели он.
„Нема више мушког ни женског“, речено је, а ми видимо да има и мушког и женског и да су разлике велике и непребродиве. У Православној цркви свештеници су, искључиво, мушкарци. Тако је, и тако ће бити. Женама, углавном, није допуштен приступ олтару. Па јесмо ли, онда, једнаки, питају нас понакад, понеке.
Ми јесмо апсолутно једнаки у очима Божијим. Бог Господ наш, створитељ је и мушког и женског и као отац наш, он нас подједнако воли. Али ни у очима Божијим, ако смо и једнаки, ми нисмо исти. Једнакост није исто што и истовјетност.
А зашто, ипак, жена не може бити свештеник у Православној цркви? Зато што је тако одувијек било; што нас тако свето Предање учи и то традиција Цркве одржава; зато што се Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао. И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну није у апостолско звање призвао. Црква је невјеста Христа, женика свога. За невјесту своју, Цркву, Господ себе предаде „да је освети; да је стави преда се славну, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна“. (Еф. 5, 26-27) Православни богослови нас уче да је за „православне хришћане рукоположени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукоположеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Божије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа“. (Филис Мишел Онест)
Питање рукоположења жена у свештене чинове, Богу хвала, још није изронило – и, надам се, неће се ни појавити – у Православној цркви. А тамо, као, на примјер, у римокатолицизму и протестантизму, гдје је, на силу бога, учињено „актуелним“, то је питање неприродно и наметнуто изван, споља, и из душа оних жена које неки други, а не Божији и црквени, наум имају. Јер, шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукоположење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; „нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског“, јер смо сви једно у Христу Исусу.
Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне. Пета недјеља светог и Часног поста, посвећена је једној светој жени, Марији Египћанки, чије житије нас увјерава да нас Бог наш воли чак ако и паднемо али у паду не останемо.
Кадгод, за сада, у врло ријетким приликама, сретнем неку од жена коју су, овдје, у звање свештено уздигли, ја се сјетим трагичног пада прамајке наше, Еве, која је на изазов слободе, да јој је све било допуштено осим само једног јединога, одговорила нељубављу и издајом Творца свога и приклонила се баш томе једном једином, забрањеном. У свакој од тих жена видим стару Еву, палу и отпалу.
Прошло је толико пуно времена откако су с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Послије су наставили са, тамо њиховим, „свештеницима“, хомосексуалцима, па са „вјенчањима“ таквих и њима сличних. Зато би било упутно сагледати докле су стигли. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били; не би њихових „цркава“ са таблама „на продају“, мал’те не, на сваком ћошку Торонта било. Све је мање и тање стадо којима ове „пастирке“ могу да служе.
Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не „жуде“.
Помињање мушкараца и жена у Павловој посланици подстиче ме на покушај да још неке појмове појаснимо и рашчистимо.
У Светом писму, на више мјеста наилазимо на наредбу Божију о покорности жена својим мужевима. „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу“, (Еф. 5, 22) слушамо светог апостола Павла да говори кад год младенце, у светој Тајни брака, закону Божијему приводимо. У дугогодишњој мојој свештеничкој пракси, није ми се десило да не примјетим да се нека од жена, присутних, на ове апостолове ријечи није насмијала или подругљиво насмијешила. Но, кад год сам, ријетке, прилике имао да ове Апостолове ријечи у контекст ставим и да их образложим, нарочито у контексту шта се од мушкараца захтијева, и на какву жртву за жене своје они треба да буду спремни, да би се о женској покорности њима могло говорити, жене би се послије тих сазнања ите како уозбиљиле. „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени; а Бог је глава Христу“, (1. Кор. 11, 3) вели свети апостол Павле.
„Муж је глава жени, све док је њему глава Христос. ‘Жене, слушајте своје мужеве као Господа’ – наводи отац Јустин ријечи светог апостола Павла – ако они слушају Господа, ако им је Он заиста глава, заиста смисао и циљ живота, заиста Бог и Господ.“ Ако је то тако, ако Господоњом вољом своје поступке мјеримо, ако је љубав покретач наших акција, ако је муж спреман на жртву какву је Господ за своју невјесту учинио, онда нам је јасно да овдје није ријеч о покорности у смислу како тај појам феминисткиње доживљавају и тумаче. Ако се муж и жена истински воле, биће срећни да једно другом, у љубави, послуже.
„Хоћеш да се жена покорава теби, као што се Црква покорава Христу – пита нас, мушкарце, свети Јован Златоусти – онда брини се и сам о њој, као и Христос о Цркви, макар требало жртвовати душу за њу, макар требало хиљаду пута бити посечен, макар требало поднети и претрпети сваковрсна страдања – немој одбити. Но макар и све то претрпео, не мисли да си учинио ишта слично ономе што је учинио Христос. Умеј да је учиниш покорном себи својом великом бригом о њој, љубављу, пријатељством. Слугу је могуће некада привезати страхом – вели свети Златоусти – али сапутницу живота, матер дечију, виновницу свих породичних радости, треба привезати за себе не страхом и претњама, него љубављу и расположеношћу. Какво задовољство може учивати муж, који живи са женом као са робињом а не као са слободном“,* пита нас, на крају, свети Јован Златоуст.
Кад размислим, и кад бих, овдје, могао да бирам између бремена, датог жени, и бремена досуђеног мушкарцу, чини ми се, радије бих изабрао женино бреме покорности него мушко бреме на крсту распетости.
Слиједеће ријечи светог апостола Павла и ове наше дилеме разрјешавају: „Ипак – вели он – у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је муж кроз жену, а све је од Бога“. (1. Кор. 11, 11-12)
*(Цитирано према оцу Јустину.)