Свети Пророк Илија

Saint-prophet-Elijah Проповједај, покарај, запријети, утјеши (2. Тим. 4, 2)


Приговара ми се, а и сам се понекад у сумњу дам да су, можда, у праву – да сам у својим текстовима много строг и негативан; стално нешто приговарам и замјерам, негативне примјере износим па никад са некакавом хвалом пред народ да изађем. Једном приликом, моја једна парохијанка – сада већ, бивша – рече ми све ово што вам изнесох и још уз то да је она, гледајући ваљда неки телевизијски програм, гдје ли, нашла неку, вели, цркву гдје се међусобно хвале и величају и једни другима морал уздижу. Прво је ишла код њих на некакве курсеве „медитирања“, па и, формално, тој секти приступила; а сада, како чујем, почешће одлази у Београд да ту своју нову вјеру и секту тамо шири.


Гордост је тешки и смртни гријех, најопојнија демонска дрога. На њеном примјеру, и на свим примјерима секташа, видимо зашто је гордост смртни гријех. Све секте дјелују по истом принципу искоришћавања гордости људске: „Ти тамо, хришћани, то ти је ништа. Ми смо прави и изабрани чувари божанских истина; приступи ти нама, открићемо ти те тајне, само „изабранима и вјернима“ доступне. Ти си нешто посебно, бољи и паметнији од других.“ Грешник се, у својој гордости, понесе, да ђаволу душу па послије обија куће и прагове и сам сијући то ђавоље сјеме.


Кад славимо празник Светог Пророка Илије, размишљајући о себи, најприје, и о свештеничком призвању, о мјесту и улози свештеника у сваком добу, па и у овом, данашњем, вјероломном и вратоломном, пођох, у мислима својим, до светог човјека Божијег, пророка Илије, да видим да ли је он своје савременике гладио, хвалио и у небеса дизао; да ли је народу свом повлађивао и на њихове мане и пороке кроз прсте гледао или је и он, као и сви истински пророци Божији, нешто друго радио.


Светог пророка Илију Господ је био послао народу свом у времена смутна и тегобна, сличним овим временима у којима наш народ мукотрпно проноси судбину своју. Некада изабрани народ Божији бјеше се од Бога одметнуо и другим, лажним, боговима се приклонио. Жена богоодступног цара Ахава, Језавеља, поби све истинске пророке, којих се могла дочепати. А сам цар, Ахав, окружио се бјеше свитом лажних пророка који му говораху што је њему било мило да слуша. Господ нареди Илији да се прикаже цару. „А кад видје Ахав Илију, рече: ‘Јеси ли ти онај што несрећу доносиш Израиљу’? А он рече: ‘Не доносим ја несреће на Израиља, него ти и дом оца твојега оставивши заповјести Господње.“ (1. Цар. 18, 17-18)


Илија предложи цару отпаднику необичан мегдан: да на гори Кармилској цар сакупи „450 пророка Валових и 400 пророка из луга, који једу за столом Језавељиним“; (1. Цар. 18, 19) дакле, 950 улизица и чанколизаца царевих против њега једног, јединог. И кад цар сабра све лажне пророке своје, „тада приступи Илија ка свему народу и рече: ‘Докле ћете храмати на обје стране. Ако је Господ Бог, идите за њим; ако ли је Вал, идите за њим.“ (1. Цар. 18, 21)


Пророков изазов врачарима царевим, пред царем и народом, био је овакав: да они, прво, принесу жртву: јунца исјечена и стављена на дрва, „али огња да не подмећу“, а он ће приготовити другога, и њега на дрва метнути, а ни он неће ватре потпаљивати, па свако нека свога бога призива, „па који се бог одазове огњем, онај нека је Бог“. (1. Цар. 18, 24)


Тако и би. „И узеше јунца, којега им даде, и приготовише, и стадоше призивати име Валово од јутра до подне, говорећи: Вале, услиши нас! Али ни кака гласа ни кога да одговори. А кад би у подне, стаде им се ругати Илија говорећи: ‘Вичите већма; јер је он бог, ваљда се нешто замислио, или је у послу, или на путу, или може бити да спава, да се пробуди.“ (1. Цар. 18, 27) А када Илија „оправи олтар Господњи који бјеше разваљен“, (1. Цар. 18, 30) и намјести дрва, и јунца исјечена метну на дрва, и нареди да се његова жртва и дрва три пута добро натопе водом, па клече на кољена пред Господом, и рече: „Господе Боже Аврамов, Исаков и Израиљев, нека данас познаду да си ти Бог у Израиљу и ја да сам слуга твој, и да сам по твојој ријечи учинио све ово. Услиши ме, Господе, услиши ме, да би познао овај народ да си ти, Господе, Бог. Тада паде огањ Господњи и спали жртву паљеницу и дрва и камен и прах, и воду у опкопу попи. А народ кад то видје, сав попада ничице и рекоше: ‘Господ је Бог, Господ је Бог! Тада им рече Илија: Похватајте те пророке Валове да ни један не утече. И похваташе их, и Илија их одведе на поток Кисон, и покла их ондје.“ (1. Цар. 18, 36-40)


Шта мислите, да ли је за пророка Божијег, послије оваквог тријумфа, наступило вријеме мирно и да је, коначно, био прихваћен? Не, напротив. Кад царица сазнаде како јој се проведоше њени миљеници, поручи Илији, са заклетвом својом, да ће, допадне ли јој шака, учинити с њиме „што је од којега од тих“ (1. Цар. 19, 3). А пророк, шта ће, „уста и отиде, душе своје ради“, (1. Цар. 19, 3) у пустињу гдје, разочаран у тупавост људску, „зажеље да умре“. (1. Цар. 19, 4)


Одувијек и у сваком покољењу било је оних који су вољу Божију извршавали и, ма колико то било непопуларно и опасно, на народне мане и пороке указивали, и оних који су на тим истим манама и слабостима профитирали. Код пророка Исаије то се пореди са стражарима слијепим, који ништа не знају; и псима лијеним и санљивим, који не могу лајати па све звјери пољске и шумске могу доћи и мирно клати, и јести до миле воље. (Ис. 56, 9-10) „Нема никога да виче за правду, нити има да се пре за истину; уздају се у ништавило и говоре лаж; зачињу невољу, и рађају муку! Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово – умире, и ако које разбије – ижљезе гуја.“ (Ис. 59, 4-5)


Господ нас упућује да разликујемо пастире добре од најамника, који гледају само своју вајду; уљуљкани у млакој баруштини, не дирају жабокречину. Никога не дирају и њих нико не дира. „Пророци пророкују лажно, и свештеници господују преко њих, и народу мојему је мило. А шта ћете радити на пошљедак?“ (Јер. 5, 31) Оно што је коме мило, то му и говоре; ко хвалу воли, од њих хвалу добије. И кад дође истински слуга Божији, кад се дрзне да поремети ту тоњиву мирноћу, тешко њему; настрадао је.


И заиста, кад пођете за судбинама истинских слугу Божијих видите да је ријетко који од њих природном смрћу умро. Сви су мање-више били побијени. Зато Господ својим гонитељима сипа у очи истину о њима, да зидају споменике истим оним пророцима које су очеви њихови побили а ни сами нису ништа бољи од предака својих. (Лк. 11, 47-49)


Никада није било лако стајати уз правду и, насупрот буци и халауци викача и ругача, свједочити непопуларну и опору истину. За сладуњавом лажи маса радије иде. Свако више воли да за себе чује како је добар и праведан, поштен и угледан него да му се каже да је грешан, смртан и пролазан.


На свештенику је да управо то чини. „Сине човјечји, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш ријечи из мојих уста и опомињеш их од мене. Кад речем безбожнику: Погинућеш, а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безбожника од безбожнога пута његова, да би га сачувао у животу, онај ће безбожник погинути са својега безакоња; али ћу крв његову искати из твојих руку. А кад ти опоменеш безбожника, а он се и не врати од безбожности своје и са злога пута својега, он ће погинути с безакоња својега, а ти ћеш сачувати душу своју.“ (Јез. 3, 17-19)


Свети апостол Павле нама, данашњима, не вели да идемо по народу са хвалом на уснама и да лажну наду дижемо него да и ми, попут пророка давнашњих, на опору стварност указујемо и горке лијекове преписујемо. Свога ученика Тимотеја заклиње Богом и Господом нашим Исусом Христом да проповједа ријеч у вријеме и невријеме; да покара, запријети али и утјеши са сваком стрпљивошћу и поуком. „Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеља да их чешу по ушима. И одвратиће уши од истине, и окренути се бајкама.“ (2. Тим. 1-4)


Свети Пророк Илија опомиње нас на истину да ми нисмо призвани у „чешаче ушију“ него на заиста мукотрпни пут објављивања непопуларних истина Божјих.