2. Кор. 6, 16 – 7, 1
Обраћајући се хришћанима коринтским, свети апостол Павле, браћо и сестре, призива старозавјетне пророке себи за потпору и њиховим опоменама опомиње савременике своје. “Изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ.” (2. Кор. 6, 17 – 18)
У овој једној, мада проширеној, реченици Апостол је сажео неколика обраћања пророка старих, расијана по Светом писму Старог завјета. То нам говори да је “све Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности”. (2. Тим. 3, 16) И Стар ии Нови завјет за нас имају једнаку важност. Својим сказом: “све Писмо” Апостол то наглашава. Господ наш Исус Христос испуњење је слова Божјег, изложеног у Светом писму Старог завјета. “Не мислите да сам дошао да укинем Закон и Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се не збуде.” (Мт. 5, 17 – 18) Пошто је “све Писмо богонадухнуто”, (2. Тим. 3, 16) треба да је свима јасно – укључујући протестанте, свих врста и подврста – да Библија – како Свето писмо они радије зову – није подложна људском мозгању, мудровању и избору, као: “Ово је аутентично а ово није; ово примам а ово одбацујем”.
Свети апостол Павле хришћане коринтске – а и све нас с њима – ставља пред окосницу, вододјелницу, пред избор: коме љубав своју исказивати; коме душе своје прилагати: Богу или ђаволу, Велијару. И при овоме Апостол има у виду старозавјетно слово Божје. “Свједочим вам данас небом и земљом, да сам ставио преда вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје, љубећи Господа Бога својега, слушајући глас његов и држећи се њега.” (5. Мојс. 30, 19 – 20) На много мјеста Господ, преко пророка својих, опомиње народ свој да се не мијешају с народима који су остали међу њима и то због тога да се не би приклонили боговима њиховим, служили им и клањали им се. (Ис. Нав. 23, 7) “Чувајте се да се не превари срце ваше да се одметнете и служите туђим боговима, и поклањате им се; да се не би разгњевио Господ на вас и затворио небо да не буде дажда и земља да не да рода својега.” (5. Мојс. 11, 16 – 17) “Одступите, одступите, изидите одатле, не дотичите се ничега нечиста; очистите се ви који носите суде Господње” (ис. 52, 11) узвикује пророк Исаија.
Свети апостол Павле, с истом узнемиреношћу, опомиње хришћане коринтске да се не упрежу у исти јарам с невјерницима. “Не упрежите се у исти јарам” или, боље речено, “престаните да будете упрезани”. Израз који је Апостол За “јарам” употријебио, подразумијева на неравноправни јарам, као кад се двије разнородне животиње, во и магарац, на примјер, упрегну па мука настане; не зна се ко на коју страну вуче, у чију се кожу ударци бича урезују. Хришћанин и нехришћанин, вјерни и невјерни, у истом јарму гријеха – то је слика у којој нас Апостол не жели да види.
Много је труда свети Апостол у хришћане коринтске утрошио. “Он је сједио ондје годину и шест мјесеци учећи их ријечи Божијој.” (Д. ап. 18, 11) Имао је пуне руке посла. У посланицама његовим коринћанима, Првој и Другој, изложени су многобројни гријеси њихови који се, како Апостол рече, ни код незнабожаца не налазе. Коринт је у Апостолово вријеме био раскалашан град; свега и свачега је ту било. Хришћани су били изложени великим искушењима, да поклекну у свом мукотрпном свједочењу Христа Распетога и да се врате у брлог гријеха њихових суграђана, многобожаца. Апостол их опомиње и моли да то не чине. “Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер штаи ма праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос с Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? И какво је слагање храма Божијег с идолима” (2. Кор. 6, 14 – 16) Па им вели: “Ви сте храм Бога живога” (2. Кор. 6, 16) и наставља с позивањем на старозавјетно слово, да би их подстакао да се очисте од сваке нечистоте тијела и духа и да творе светињу у страху Божијем. (2. Кор. 7, 1) Чули су све што је потребно да знају. Учио их је право, “не изврћући ријеч Божију”, (2. Кор. 4, 2) нти, као што рече, “као многи они који тргују ријечју Божјом, него из искрености, као од Бога, пред Богом” (2. Кор. 2, 17) им је говорио.
Кад их позива да изађу и да се издвоје, он није мислио на физичко одвајање из раскалашне средине незнабожачке, јер би то било немогуће и несврсисходно. Ако би хришћани изашли из свијета овога, (1. Кор. 5, 10) онда би престали да буду “видјело народима” (Ис. 42, 6) и “сјетлост свијету” (М. 5, 14) Апостол хоће да хришћани живе у овом, палом, свијету; да контактирају са изгубљенима, да би они у хришћанима Христа препознали и од њих ријеч Божију чули.
Апостола Павла бринуло је оно што је од свог ученика Тита у извјештају нашао: хришћани обједују заједно са многобошцима локалним храмовима, учествују у култовима њиховим, узимају учешћа у ритуалној проституцији и другим непочинствима. Једнако су га сикирала лажна браћа, која су се међу хришћане увукли да уходе слободу коју хришћани имају у Исусу Христу. (Гал. 2, 4) „Писах вам у посланици да се не мијешате с блудницима; али не уопште са блудницима овога свијета, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изићи из овога свијета. А са вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач, с таквим заједно и да не једете“. (1. Кор. 5, 9 – 11) Знао је свети апостол Павле да ће по одласку његовом ући међу њих „вуци грабљиви“, који не штеде стада, и између њих самих да ће устати људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике са собом. (Д. ап. 20, 29 – 30) Па их опопмиње да пазе да их ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци свијета а не по Христу. (Кол. 2, 8) Кад свети апостол Павле позива на одвајање, он, у истој мјери, мисли на ту, лажну, браћу, лажне апостоле и на њихово искривљено јеванђеље.
Апостол опомиње хришћане коринтске на њихово високо призвање. „Ви сте храм Бога живога“, (2. Кор. 6, 16) вели им. Зна се: храм мора да буде освећен прије но што Биг Живи благоизволи да га за свој призна и усели се у њега. Хришћани морају да своје животе освете да би се Бог, Духом Својим Светим уселио се у њих и признао их за храм свој.
„Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему.“ (2. Кор. 7,