Кo шкрто сије, шкрто ће и жњети

Adoration-of-the-Magi2. Кор. 9, 6-11


Ријечи светог апостола Павла да „ко шкрто сије, шкрто ће и жњети, а који с благословом сије, са благословом ће и жњети“ (2. Кор. 9, 6) – о драговољном давању – подстичу ме на размишљање о нама и неумитним неким поређењима, која из тих размишљања проистичу.


Ми смо – како и сами за себе често велимо – заиста чудан народ. По много чему и – јесмо. Оптеретили смо себе – ваљда, у потреби за самозаваравањем и оправдањем, претешким суперлативима, по којима смо ми у свему „нај“. Под тим „нај“ и „нај“ ми клецамо и посрћемо те носевима својим земљу парамо. Тако смо ми, Срби, „нај“-мушкарци, „мачо“ људи – а као народ блиједимо и тањимо се. Злослуте нам да ако нешто сами са собом не урадимо, нестаће нас, између народа, и у неко приближно вријеме преселићемо се у историју. Пјевамо пјесме себи о своме „чојству“ и „јунаштву“; у тим својим пјесмама све под ноге своје положисмо, сатрасмо и побједисмо, а доживљавамо да не знамо ни како нам се, заправо, тужна отаџбина зове, гдје су јој међе и границе, и остало. „Зови, само зови, сви ће соколови“, па се „соколови“ на све стране свијета распршташе.


Вјероватно мислимо о себи да смо добар и дарежљив народ. Јер, ко се нађе на неком нашем весељу, у крчми некој ил’ на каквој свадби, кад види разголићене и разблуђене пјеваљке, како на нос падају силне паре купећи, помислио би да нема галантнијег народа на свијету. Наша је трагика што нам се ту сва наша галантност завршава. Заиста смо (су)лудо галантни.


А кад се окренемо око себе и видимо каква чуда други око нас чине, како стварају и напредују, онда можемо да сагледамо гдје се на љествици галантности налазимо. Ево примјера, многима од нас знаног: Прије десетак и нешто више година, обратише нам се Копти, хришћани, да их, док се не снађу, као своје „подстанаре“, у Капелу Српског центра, примимо. И примисмо их, а какви смо им домаћини били, види се по томе да су нас из свог сјећања избрисали. Елем, некако у исто вријеме и ми смо били обузети мислима и плановима како нову цркву да саградимо. Док ми нашу цркву градисмо и, некако, саградисмо, наши „подстанари“, Копти, саградише и они своју цркву; велику, већу од наше, „највеће и најљепше на континенту“, како волимо да претјерујемо.


Коптима убрзо њихова нова црква постаде мала. Тик уз њу, зид уз зид, скоро, „преко ноћи“, што се каже, подигоше још већу и љепшу цркву. Наша би се црква у тој, новијој, комотно окренути могла. Обадвије своје цркве спојише и заокружише монументалним здањем њиховог културног центра. Ко год хоће да види, може да оде у Мисисагу, до Еглинтона, близу Мејвис улице, и да се увјери.


Чини ми се да им се ни малтер са тих здања добро осушио није, а они, опет, „преко ноћи“, док се окренусмо, подигоше монументалан храм на Дон Милсу, изнад Еглинтона.


Причају ми људи: Ту, скоро, покренуше акцију да саграде још једну цркву, сада у Маркаму. Сабраше се људи да новац за црквени плац сакупе. Чујте шта се десило: то исто вече скупили су не само колико им је за куповину простора довољно него им је преостало толико новца да им је половина градње цркве покривена. Ако се наша (полу)браћа хришћанска, Копти, још који пут саберу, нићи ће, ако Бог да, у овом граду, још која грандиозна богомоља.


О (не)браћи, муслиманима, нећу да зборим. Довољно је да вас подсјетим да на свакој стратешки важној тачки у овом граду и, још више, около њега, нова минарета небеса – и наш вид – парају.


А ми, „велможе“ и „каваљери“? Ево и нашег примјера: Прије пет – шест година покренусмо и ми акцију за градњу нашег фамозног паркинга с олтарске стране цркве Светог Саве, у Торонту. Предрачун, негдје око педесет хиљада. Страшно! Апеловасмо, молисмо, преклињасмо, донаторске вечере организовасмо; у сваком недјељном билтену кумисмо и богорадисмо, и за свих пет – шест година читавих седамнаест хиљада долара скуписмо. Ако бих, у једу своме, ја и претјерао, цифру умањио, рачуновођа, плаћени и на тачност заклети, не лаже. За 1700 Божијих дана, 17 хиљада од сто и нешто хиљада Срба Торонта и околине. Алал нам вјера! И на крају, да бисмо ту нашу муку некаквом крају привели, морадосмо, ипак, паре позајмити. Колико дуго о том паркингу причамо, тражимо и преклињемо, свакако да их има који вјерују да се, „тамо“, „попови“, и „они с њима“ обогатише и дворце себи поградише.


Саградисмо нашу нову цркву – да ли? Што подигосмо, пола отплатисмо а друга половина цркве је под дуговима да под теретом тих дугова црквена општина грца и посрће. А да баш стварно цркву до краја завршимо – мислим на фреске, и остало – треба нам још толико, и више, колико сада дугујемо. На знање и равнање: И једно и друго богослужбено мјесто: и нова и „стара“ црква једва крај с крајем састављају. Да будем још јаснији: ако би сви све своје неплаћене рачуне одједном затражили, црквена би општина „под добош“ отишла.


У таквој, дакле, ситуацији, овдје, међу нама, оформио се сој „ревнујућих“ који ће, ако дају и кад дају, свакоме другоме дати и послати само не својој Цркви. Уживају какво такво гостопримство своје цркве, освијетљене и загријане, а ни на крај памети да им падне да неко те рачуне плаћати мора. Да није оних који се оне народне држе, да „што у кућу треба, у цркву се не носи“, који прво своју кућу, ову Цркву, погледају; да није, рекох, тих, ти, „ревносни“, не би имали мјеста гдје би своју „ревност“ могли да исказују.


У новије вријеме, из корова нашег некадашњег „самоуправног“ друштва изђикао је чудан (не)сој (не)људи, који, разбашкарени у доброчинству ове наше, јадне и сиромашне, Цркве, слове досад нечувено слово, по којем је њима та иста Црква вјечито нешто „дужна“. Неће они – веле – Цркви робовати и од Цркве искоришћавани и израбљивани бити. Својим сам то ушима слушао; слушали су и други, за које сам вјеровао да су сољу осољени, а ћутали су као заливени. Ето, да се видимо гдје, и какви, упоређени с другима, стојимо и какви се налазимо.


То био био некакав одговор онима који нас, олако и пребрзо, са „другима“ – „Како други“ – пореде; који се ни с мјеста не помјерају гдје ти „други“ и „капом и шаком“ дају. Често помислим: да те „друге“ – рецимо, Копте, за своје парохијане имамо, овај бисмо град преврнули, као што га преврћу они који дају па могу и имају. Какав десетак; десетак од десетка кад бисмо примали, чуда бисмо чинили!


На нама се заиста обистињују ријечи светог апостола Павла из  апостолског штива. Вели он: „Ко шкрто сије, шкрто ће и жњети“. (2. Кор. 9, 6). Шкрто нам је сијање, још сиромашнија нам је жетва. Још увијек је у нашој свијести да се Цркви „ситниш“, од сувишка, дарује; да се чује кад на тас падне, да звекне.


Са свију страна за помоћ нам се обраћају – страх ме електронску и редовну пошту да отворим – мислећи да смо и ми, као „други“ моћни, да имамо и да можемо. Моја коресподенција за тим молитељима – које, немоћан, у души својој дубоко сажаљевам – обично се завршава са мојом опаском, да Црква може тачно онолико колико јој њен народ дозвољава и омогућава. Не могу да будем саркастичан па да им кажем да им Црква комотно, до у задњу пару, вратити може све оно што су и сами у њу уложили.


Потребно је да се у многоме мијењамо, па и у овом. Ако хоћемо да нас има, да смо видни и респектовани, да се с нама, као са озбиљним људима, рачуна, онда дајмо, погурајмо, помозимо. Чинимо то с радошћу, знајући коме и зашто чинимо. Дарежљивој руци Господ надокнађује. А Бог је кадар – како нас увјерава свети Апостол – да нас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујемо у сваком добром дјелу. (2. Кор. 9, 7-8)