“Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли.” (Еф. 5, 15-16)
Овако је, прије скоро двије хиљаде година, свети апостол Павле опомињао хришћане распусног, незнабожачког града Ефеса. А хришћане града Коринта упозорава да живе достојно њиховог високог звања. “Не упрежите се у исти јарам с невјерницима – пише им – јер шта има праведност са безакоњем, или какву заједницу има свјетлост са тамом.” (2. Кор. 6, 14) И ријечима пророка Божијег, Исаије, позива их да се издвоје из грјешне околине своје. “Зато изиђите из њихове средине, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.” (2. Кор. 6, 17-18)
Апостолово вријеме било је бременито гријесима, и свако је вријеме такво, али ово вријеме, у којем ми земаљске дане са отучака наших живота крунимо, чини ми се, оптерећено је гријехом више неголи иједно до сада. Ко је прије 2 – 3 деценије Господу на суд пошао, могао је, срећник, да умре а да не сазна за све пошасти и непочинства која је мутна бујица содомска у наше дане избљувала.
За свако доба вјеровало се да је есхатолошко. “Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и, чувши га, оживјеће”, (Јн. 5, 25) вели свети апостол Јован, опет, скоро прије двије хиљаде година. “И већ је настао.” Из перспективе Божије, са аспекта вјечности, тај час је трајао, траје и трајаће. Али, када ми Књигу Божију отворимо, и пажљиво читамо 24. главу Матејевог јеванђеља, видимо да се час Божијег свођења рачуна са творевином Његовом неумитно примиче. Сви услови за Други долазак Христов се стичу; чаша гњева Господњег (Откр. 14, 10) напуњена је и почиње да се прелива. “Вријеме је да Господ ради; оборише закон твој.” (Пс. 119, 126)
Најуочљивију карактеристику несрећног времена овог видим у чињеници коју је јеванђелист Матеј означио као хлађење љубави. “И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих”, (Мт. 24, 12) вели он. Сви ови неспоразуми, које нам живот намеће, произашли су из обездушене нељубави. Пост-хришћанска цивилизација је вријеме надмоћи смрти над животом. Огромна, и непојамна, средства улажу се у смрт. Смрт, у свим њеним видовима и пројавама популарише се, шири и намеће. Што је најгоре, они, за које ми вјерујемо и, тобоже, за то их бирамо да у наше име владају, да нас штите и заступају, они знају бити челници и предводници безакоња; често су средство у канџама нечијим – демонским, свакако – да безакоње озакоњују и против Закона Божијег и воље Његове свете брану дижу.
И то ће бити предмет овога слова. Наиме, како ми, хришћани, у свему овоме да се снађемо и којим путем да ходимо; какве одговоре на питања, која пред нас немилосрдна садашњица поставља, да дамо?
Слово Божије, Свето писмо, није збир питања и одговора, сакупљених под бројеве редне. Али, Свето писмо, сагледано у цјелини његовој, даје нам одговоре на сва питања и јасно нам указује на пут којим се до Господа доходи.
Све је почело онда када је човјек из Божијих руку у своје преотео да суди и уређује ствари и односе који су изан његових моћи и овлашћења. Човјек се на Божији престо поставио па сад он суди и пача се у ствари Божије.
А није тако било и није смјело овако да настане. “Господ је праведан судија” (Пс. 7, 11) био, јесте и биће.
Како је дошло до тога да се човјек против Творца свога ускопити?
У почетку, Господ је најбољима међу људима дао да у Његово име, и по вољи Његовој, парнице и спорове људске суде. Мојсеј вели да народ к њему долази да, преко њега, Бога пита. “Кад имају што међу собом, долазе к мени, да им судим и казујем наредбе Божије и законе његове.” (2. Мојс. 18, 15-16) Но зачас се напуни глава Мојсијева спорова и парница те му таст његов овако рече: “Није добро што радиш. Уморићеш се и ти народ који је с тобом; јер је то тешко за тебе, нећеш моћи сам вршити. Него послушај мене; ја ћу те савјетовати, и Бог ће бити с тобом; ти буди пред Богом за народ, и ствари њихове јављај Богу; и учи их наредбама и законима његовијем, и показуј им пут којим ће ићи и шта ће радити. А из свега народа избери људе поштене, који се боје Бога, људе праведне, који мрзе на мито, па их постави над њима. Они нека суде народу у свако доба; па сваку ствар велику нека јављају теби, а сваку ствар малу нека расправљају сами.” (2. Мојс. 18, 17-22)
Тако Мојсије и учини. И од тада су Израиљци имали поштене и богобојажљиве људе да ситне спорове њихове рјешавају. Из плејаде многих издваја се свети човјек Божији, Самуило. Он суђаше Израиљу свега вијека својега.
“А кад Самуило остарје, постави синове своје за судије Израиљу. Али синови његови не хођаху путовима његовијем, него ударише за добитком, и примаху поклоне и извртаху правду. Тада се скупише све старјешине Израиљеве и дођоше Самуилу у Раму. И рекоше му: Ето, ти си остарио, а синови твоји не ходе твојим путовима; зато постави нам цара да нам суди, као што је у свијех народа.
А Самуилу не би по вољи што рекоше: Дај нам цара да нам суди. И Самуило се помоли Господу. А Господ рече Самуилу: Послушај глас народни у свему што ти говоре; јер не одбацише тебе него мене да не царујем над њима.” (1. Сам. 8, 1-7)
Ево нам расвјетљења како то да судије земаљске, газећи Закон Законодавца, из дана у дан, из случаја у случај, само и искључиво богопротивне и богоборне пресуде доносе. Колико ме душа због свега овога боли, те, хтио-не-хтио, пратим шта се збива, још ни једном се није десило да су судије свијета овог, блесавога – а врховних судова, нарочито – донијеле макар једну пресуду која је у линији и у складу са Законом Божијим. Другим ријечима: богоборци, свих врста и профила, кад науме да неку поставку Закона Божијег оспоре и погазе, знају, и с тим рачунају, да ће им суд судија земаљских, а врховни, поуздано, наруку ићи и пресуду у њихову корист подарити. А најчешћи аргумент њихов је: слобода. Слобода моја од свих и свакога а од Бога, понајприје.
А ми, хришћани, “ћутећа већина”, тупо гледамо како невјерници својом слободом слободу нашу све више сужавају и спутавају. Својом буком и галамом успјели су да се наметну, да се на њих рачуна, о њиховом мишљењу итекако брига води. “Није ли иронија да они који траже право на убијање нерођених, старих и немоћних, и који траже право на неморалне сексуалне радње и чак, шта више, да такве њихове везе буду признате и одобрене законом – да такве особе предњаче у спрјечавању слободе других да изразе своју вјерску и моралну оданост светињи живота, достојанству брака као добровољној заједници мужа и жене.” (Манхетенска декларација)
Одавно се с рушењем Закона Божијег почело а ја пратим откако су, по школама, насрнули на молитву прије наставе. Молитва Господња, Оченаш, “нарушава њихову слободу“ и вријеђа њихова нехришћанска – атеистичка – осјећања.
У свим атацима на вјеру, а најприје, хришћанску, употребљава се аргумент одвојености Цркве од државе. Моје је увјерење да се тај принцип, стриктно и ригорозно, спроводи када је Хришћанство у питању; све друго се толерише и подстиче, од јоге и будизма све до халовинског вјештичарења и које каквих, не дај, Боже, скарадности. Ја, као свештеник, не могу доћи у школу да дјеци о Православљу говорим; вјештица може – и добро је дошла – да својим вјештинама душе наше дјеце трује.
Као да и атеизам није вјера. Да смо ми, вјерујући, у својој вјери ревносни колико су они у својој невјери упорни, до овога не би дошло. Свуда по Западу Молитва Господња је законом забрањена; муслимани траже, добијају и добиће, простор за свједочење и практиковање њихове вјере.
У Америци је битка за избацивање Бога из школског система трајала преко 10 година. С једног суда до другог до пресуде, коначне и неопозиве, да је школа, у својој намјени, секуларна.
Онтаријски суд је пресудио да је Молитва Господња у супротности са фамозним људским правима. Тако и у Британској Колумбији па, на крају, по цијелој Канади.
У свим случајевима када је Закон Божији на пробу стављан, у Канади је употребљивана Повеља о људским правима и увијек против и на штету Закона Божијег.
Ово је вријеме смрти и јаловости. Лубенице без сјемена; грожђе без сјеменки, и тд. Отуда силно настојање на бесплодним и јаловим везама људским.
У ту шему бесплодности тзв. истополне – педерске и лезбејске – везе одлично се уклапају. То су везе без сјемена и плода. Зидарима свијета без Бога, или градитељима свијета окренутог против Бога, демон бесплодности је у душе убацио, тобожњу, бригу за човјечанство. Из Сведржитељевих руку отимају они цјелокупну творевину Његову да они њоме дрмају и управљају. Па кажу, превише је “преживара” на планети Земљи; неће бити довољно хране, воде, ваздуха и свега другог, па свим средствима: ратовима, болестима и вакцинама смањити тај број “преживара”.
Задњих деценију – двије, више него ли за свих вијекова претходних, успјели су у својој намјери. Полако, али упорно, радили су на доношењу закона којима су санкционисали истополне заједнице и, у најскорије вријеме, на брзу брзину, и увијек по истом сценарију “заштите права мањине”, успјели су да те везе уздигну на ниво брачних, и изнад њих. Истополни бракови признати су у Холандији, Белгији, Канади, Шпанији, Јужно-афричкој републици, Масачусетс држави С.А.Д, и које куда али, углавном по, некада, хришћанским земљама. У Кини је, 2003. године, када је то питање пред парламент дошло, недостало свега тридесетак гласова па да се, бар по једном питању, кинески парламент “демократски” и “слободарски” огласи.
У периоду између 2003. и 2005. године, виши судови девет провинција Канаде изгласавали су неуставност забране истополних бракова у својим јурисдикцијама. Коначно је канадски парламент донио Закон о грађанском браку, 20. јула 2005, којим се, на националном нивоу, истополни брак изједначује са раније постојећим браком између особа различитих полова. (Википедија) Сјећам се како је ондашњи наш предсједник владе, либерал Мартин, спријечио посланике Либералне партије да гласају по својој савјести и цијели Парламент, као да се, не дај Боже, радило о ратној ситуацији, задржао и посланицима ускратио дане љетног одмора.
„Канада је једина држава чији закон не захтева да су особе, које се венчавају, држављани Канаде, па се велики број истополних бракова венчао у Канади, без обзира да ли се њихов брак признаје у њиховим државама. Заправо, ови бракови су у два случаја послужили као основа за утицај на примену закона у другим државама: у Ирској и Израелу.“ (Википедија)
У свим овим законским претумбацијама нимало није занемарљив ангажман и утицај медија. Чим се неко питање актуализује, кад се на неко слово Закона Божијег насрне, ту су, одмах, медија да галаму направе, статистике, из десног и лијевог рукава, изваде и “докажу” како народ, “свестрано” и “свесрдно”, “демократски” и “просвијетљено” ту ствар подржава и благосиља. Бити ил’ не бити народна је брига и питање. Као џокери излете познате медијске личности да се изјасне и своју подршку дају. Али, ни случајно, да се какав супротни глас чује. То се зове “слобода јавног исказивања”. Тако Брад Пит изјављује да ће се са Ангелином Xоли вјенчати “када буде законски омогућено свима који желе да се вјенчају”. (Википедија) У 10. епизоди серије “Симпсонс”, Хомер Симпсон постаје свештеник да би, у Спрингфилду, педере вјенчавао. А у 13. епизоди некакве њихове тамо серије Мајкл Новотни и Бен Брукнер, у пратњи сина, ближих пријатеља и Мајклове мајке, одлазе у Торонто, да се вјенчају. (Википедија)
У свијест дјеце, с једне стране, пројектује се холивудска, безсјемена и бесплодна, представа о браку као романтичарском задовољавању страсти и похота. С друге стране, брак се представља као борилачки ринг у којем се супружници надмећу, ко ће кога савладати, ко ће кога потчинити. У тим представама дјеце нема; не уклапају се у представу слободе и распусности. А ако их и има, приказују се као жртве и страдалници.
Чујем, дјевојчицама у пубертету, по школама, некакве лутке дијеле које, тобоже, живот имитирају; па плачу на сваких неколико сати, и у свако доба дана и ноћи. Па питају ту дјецу, каква су им искуства. Једногласне су дјевојчице, којима би се мајчино млијеко из носића исциједити могло, да им ни на крај памети не пада да се удају и дјецу имају. Напорна су и несносна дјеца, веле. Безживотна лутка и испод срца зачето и рођено изједначују се.
Опет демон, злобник, трља руке. На сваки начин само да дјеце не буде и ако, несмотерношћу и страсном заслијепљеношћу, и против пилула прије, за вријеме и послије, невинашце се зачне, убити га у утроби, немилосрдно.
И кад се млади узимају, највише из разлога себичности, не желе да дјецу рађају.
На нашу жалост, земља Србија, заостала и све више назадујућа, предњачи у тој бесплодности. Не желим да једнострано звучим али морам своје увјерење да искажем, ма колико оно политички “некоректно” било: младе Српкиње, нажалост, нису на висини историјског тренутка. Статистике говоре да и по тим замрлим селима српским дане Богу краду и флаше празне делије, к’о од бријега одваљени; осиједили и оћелавили а – неожењени. Неће младе Српкиње да се за сељаке удају, домаћице да буду. Радије ће да, за ситну цркавицу, по асфалту, градском, базају и туђе клозетске шоље да чисте.
Села замрла; још покоје тавори и животари. Изумрла радост дјечја, не чује се граја њихова по школама српским. На један брак, ни читаво једно дијете. А ако се и зачне живот људски у утроби (не)мајке, скокне, несрећница, до доктора, убице, да се ”почисти”, као што би скокнула до комшинице да јој фризуру поправи. И суд судија српских озаконио је убијање најневинијих бића људских.
Засједају судије земаљске, владе их плаћају, по Хагу и које куда, и дрве о геноцидима и злочинима против човјечанства а овамо подржава се, подстиче, да не кажем, намеће се, убијање милиона најневинијих и најнемоћнијих бића.
Често смо и ми, Срби, међу злочинцима и кољачима свјетским сврставани. Геноцидан народ и готово! Узимају нам за зло и помињу нека мјеста и догађаје али нам не стављају на душу неславни рекорд наш, да на свако рођено дијете, у земљи Србији, петоро нерођене дјеце се убије. У Србији, “смежураној старици”, 2002. године умрло је 102.785 особа а рођена је 78. 101 беба. Само те године Србија је изгубила један свој град.
Ти нас, Господе, брани; води бојеве наше а ми ћемо се, здушно, убијати.