Да не примите узалуд благодат Божију

whiteangel

2. Кор. 6, 1-10

Упућујем вашу пажњу на обраћање  светог апостола Павла хришћанима коринтским, и његовој молби да воде рачуна о томе да узалуд не приме благодат Божију. (2. Кор. 6, 1)


Као свештеник измјерим се, понекад, овим Апостоловим ријечима и, признајем: страх ме ухвати пред превеликом чашћу у коју сам призван. Не знам шта бих светом апостолу Павлу одговорио кад би ме упитао на шта сам таланте, добијене, утрошио и како сам се према примљеној благодати Божијој односио. Господе, милостив буди мени, грешноме!


Али исто тако, ако ме за било шта савјест моја мучи и прогања онда је то осјећај, а и, врло често, конкретно, жалосно, сазнање да се преко мене, на многе, које сам крстио, узалуд излила благодат Божија.


Не опомиње свети апостол Павле Коринћане безразложно. Боји се он да, као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли њихове не одврате од простодушности која је у Христу. “Јер ако неко дође и проповједа другога Исуса, којега ми не проповједасмо, или други дух примате који не примисте, или друго јеванђеље које не добисте, ви то добро подносите”, (2. Кор. 11, 3-4) пише им он. А “наша проповјед није од заблуде, нити од нечистоте, ни у лукавству – обраћа се свети Апостол хришћанима солунским – већ као што нас је Бог повјерио да смо способни да нам се повјери јеванђеље тако говоримо, а не као они који угађају људима, него Богу који испитује срца наша. Јер, као што знате – пише им он – никада не наступасмо ради ласкања, нити због похлепе – Бог је свједок; не тражећи славе од људи, ни од вас ни од других. Могли смо вам бити на терету као Христови апостоли; међутим, бијасмо благи међу вама као дојиља када негује своје дјецу. Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бијасте омиљели”. (1. Сол. 2, 3-8)


Упозорава их свети Апостол на лажне апостоле, лукаве посленике, “који се претварају да су апостоли Христови” (2. Кор. 11, 13) и, за разлику од њих, пред Коринћане ставља себе и своје, истинско, апостолство на суд и увид. “Него се у свему показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдијењима, у постовима.” (2. Кор. 6, 4-5)


Надам се да сте читали  о двоструким Апостоловим мукама и страдањима с којима он потврђује апостолство своје. Јер Господ је рекао да ће и слуге његове гонити као што су и Њега гонили. (Јн. 15, 20) Ово што сад чусмо, могли бисмо примити као Апостолове муке на тијелу његовом. (Гал. 6, 17)


Требало би нам јако пуно времена да сва страдања његова разложимо. У Светом писму налазимо помена о троструком његовом тамничењу. Међутим, свети Климент Римски, који је живио и муке своје и страдања проносио непосредно по Апостоловој смрти, свједочи да је свети апостол Павле, за свога живота, седам пута тамнице допадао. Замислите да, не дај Боже, једном само у затвор заглавите а он је седам пута робијао. И свим тим тамничењима претходило је страшно и окрутно батинање. “Од Јудејаца сам примио пет пута четрдесет мање један ударац.” (2. Кор. 11, 24) То од Јудејаца који нису имали никакву извршну власт а шта да кажемо страдања од Римљана, који су имали право да кажњавају и батинају.


За разумијевање Апостолових мука, хоћу у вашу свијест да призовем слику штапа, дебљег од људског палца, замахнутог снажном руком људске мржње, који се зарива у месо слабашног Апостола. Скоро двјеста таквих штапова. “Три пута сам био шибан, једном каменован три бродолома претрпио”, (2. Кор. 11, 25) свједочи свети Апостол.


Свети Лука, апостол, писац Дјела апостолских, износи примјер да свети апостол Павле, све и да је хтио, судбину своју избјећи није могао. Кад незнабошци и Јудејци, с поглаварима својим, у Иконији, навалише да Павла и сараднике његове изруже и каменују, “схвативши то они побјегоше у градове Ликаонске, Листру и Дерву и околину њихову”, (Д. ап. 14, 5-6) али у Листри, Јудејци подбунише масу и “каменоваше Павла” (Д. ап. 14, 19) и, мислећи да су га, коначно, докрајчили, бацише га изван града. Можете замислити у каквом су се чуду нашли кад су га, сутрадан, живог, смотрили да ради оно исто због чега су га каменовали – он, и даље, проповједа Господа свога.


Као да Апостол говори Коринћанима: “Видите мене и гледајте шта сам све за Господа поднио и на какве сам жртве за Њега спреман а сад, осмотрите те ваше апостоле лажне, које подносите кад вас поробљавају и ждеру, кад се надимају и по образу вас бију; (2. Кор. 11, 20) поредите и одлучите.


Биле су болне батине које Апостол примио и камење којим су га засипали но он за већу муку узима страдања своја која су му душу теретила. “Споља борбе, изнутра страховања”, (2. Кор. 7, 5) вели он. Кад наброја неке од мука својих, на крају, као највећу муку, помену он опасност од лажне браће. (2. Кр. 11, 26)


Не жали се Апостол, не набраја страдања своја за друго до ли да њима Коринћанима очи отвори, да и њих, у могућим страдањима њиховим оснажи, да смјело и непоколебљиво вјеру своју свједоче; да не поклекну и бијеле пешкире предаје, пред изазовима којима су, као хришћани, изложени, не истакну. Подлећи притисцима значило би примити узалуд благодат Божију.


А нама се апопстолско слово чтије да и ми, у невољама нашим не поклекнемо; да водимо рачуна о животу своме, “никакво ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди”, него да се и ми у свему покажемо као слуге Божије, у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама. (2. Кор. 6, 3-4) И ово тим прије што знамо вријеме, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него када повјеровасмо. (Рим. 13, 11) “Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења.