Ту скоро, у прилично оштрој форми – ваљда љут на некога свога ко се дао истетовирати – један наш момак постави ми питање православног односа према тетовирању.
И без овог питања жалосна зараза тетовирања одавно ми боде очи. Кад било који, забавни, канал телевизијски укључите, да ли се ради о каквом концерту, утакмици, боксерској борби, и тако редом, виде се многе медијске звијезде ишаране као ђачка свеска.
У јесен, кад моја супруга и ја, обично,”на море” идемо, гдје год да би се поглед упро, налети се на некога ко се изнаказио тетовирањем. Нажалост, доста чест случај је и код старијих особа, тјелесина баба и ђедова, којима је шарање по истрошеном тијелу додало још који килограм ружноће.
Тетовирање је одавно престало да буде ”привилегија” бајкера и којекаквих криминалних типова.
Живећи у овом свијету, и оваквом окружењу, нормално је да ми, православни хришћани, морамо да се упитамо како према овој зарази да се односимо.
Одговор наше свете вјере је јасан и недвосмислен: негативан. Православни хришћани не смију да тијело, од Бога Створитеља им дато, излажу боцкању и тетовирању.
Зашто?
Зато што то Господ изричито забрањује.
Господ Бог је наш створитељ. ”Ништа не донијесмо на свијет”, (1. Тим. 6, 7) подсјећа нас свети апостол Павле, те, слиједствено, ништа што имамо није наше. Све нам је то Господ позајмио. Не можемо се иживљавати над туђим власништвом. ”Или не знате да је тијело ваше храм Духа Светога који је у вама, којега имате од Бога, и нисте своји. Јер сте купљени скупо.” (1. Кор. 6, 19-20) Па нас, зато, Апостол Павле позива да прославимо Бога тијелом својим и духом својим, ”јер су Божији”, (1. Кор. 6, 20) вели.
Бог нас је ”по обличју својему” (1. Мој. 1, 27) створио. Чак и тијела наша треба да буду одсјај љепоте Створитељеве.
Коме ово није довољно, а ни убједљиво, ево директне Божије наредбе којом Он, изричито, забрањује шарање по творевини Његовој. ”За мртвацем не режите тијела својега, ни ударајте на се каквих биљега. Ја сам Господ.” (3. Мој. 19, 28)
Поједини ”препаметни” тумачи овога мјеста Светог писма Старог завјета, једноставно, одбацују ову заповјест Божију, с образложењем да испред ове наредбе Божије има још што шта што је Господ забранио, па веле: Ако се не придржавамо тих наредби, не морамо се држати ни ове. Не треба, кажу, из контекста издвајати само ову заповјест Божију.
Шта нам то Господ још забрањује?
”Ништа не једите с крвљу. Немојте врачати, ни гатати по времену. Не стризите косе своје уокруг, ни грдите браде своје.” (3. Мој. 19, 26-27)
На ово протестантски коментатори се питају: Да ли престати стејкове јести, косу шишати, браду поткресивати?
Очигледно, не ради се о томе.
Све своје наредбе, које се на ова питања односе, Господ поткријепљује својом опоменом: ”Ја сам Господ”, (3. Мој. 19, 28) или: ”Ви сте синови Господа Бога својега.” (5. Мој. 14, 1)
Откуда то?
Изабрани народ Божији, Израиљ, живио је у окружењу незнабожачких, паганских, народа. Тетовирање, и друга насилништва над тијелом, било је широко распрострањено међу паганима. Израиљ је био у великој опасности да, примањем ових, демонских, обичаја, претопи се у те околне народе и заборави ко му је Бог и чији су они синови и кћери.
Цијело Свето писмо Старог завјета је, уствари, историја приступања и одступања народа изабраног од Бога својега. Много пута, и увијек крајње драматично, Господ их зове и опомиње да се издвоје из тог, паганског, окружења и да са паганима ништа заједничко не имају. ”Одступите, одступите, изиђите одатле, не дотичите се ничега нечиста”, (Ис. 52, 11) виче Господ.
Ми, хришћани, православни, морамо широм да отворимо очи за појаве и демонске обмане којима смо изложени. ”Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. (Еф. 5, 15-16)
Ово је богоборно вријеме; дани су, заиста, зли. На нас, православне, устријемила се ”ала и врана”, и гдје год нас има, насрћу на нас, пљују по нама и разорне бомбе и ракете по нама сију. Карл Билт, министар спољних послова Шведске (и некадашњи високи представник УН и ЕУ у БиХ), замјера Путину да ”демонстрира приврженост не међународним вредностима, већ православним”, и вели да је Православље ”опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.” („Двери“)
Зато неке, ђаволске, и ђаволски моћне, силе, свим могућим начинима, и преобилним средствима, повампиравају паганизам и популаришу паганске демонске садржаје. Креатори модних трендова, страницу по страницу, листају Свето писмо и свему што је Господ Бог као своју вољу исказао, и стриктне наредбе изложио, томе свему они насупрот иду и у противљењу Божијем закону демонску инспирацију налазе. Ако је Бог рекао: ”Не стризите косе своје уокруг и не грдите браде своје”, они ће баш то као модни тренд да поставе па ћемо ми да гледамо медијске звијезде како главе своје управо тако стрижу. На врху оставили некакве перчине и птичија гнијезда да са њима Богу пркосе.
Све што створи Господ бјеше добро, (1. Мој. 1, 10; 12, 18, 21, 25) а након стварања човјека, круне своје стваралачке разиграности, Бог сагледа ”све што је створио, и, гле, добро бјеше веома”. (1. Мој. 1, 31) Тетовирањем и оштом иглом утискивањем мастила црног, и свакаквог, по наговору сатанином, човјек узвраћа своме Створитељу: ”Није добро, а камоли добро веома, како си ме ти саздао. Мој савјетник, а твој супарник, ђаво, и ја, поправићемо творевину твоју и избоцкати је печатима, нацртима, лобањама и ђавољим симболима, уцрнити је и затровати, ако треба, само да се више не препознаје као твоја. Разобличавам, Боже, обличје твоје.”
Никакве разлике нема између нашег времена, сатанизованог у свим његовим порама, и времена библијског, у којем је Господ изабрани народ опомињао на прво слово азбуке живота – да им је Он – Бог. И ми, хришћани, као острва и малена острвца, разбацани смо по океану новог паганства. И наша дјеца гледају какве накараде људи од себе праве па, под кишом притисака са свију страна, у опасности су да подлегну, ”рогове за свијеће” да прихвате. Зато нас Господ зове и опомиње да изиђемо из њихове средине; да се одвојимо; нечистог да се не прихватамо. ”Владајте се добро међу незнабошцима”, (1. Петр. 2, 12) савјетује нас свети Апостол Петар.
Ми морамо да живимо у овоме свијету али да не будемо овај свијет. Добро је док је чамац на води; зло је кад је у води. Позвани смо да се не саображавамо овоме вијеку него да се преображавамо обновљењем ума свога, да искуством познамо шта је добра, и угодна и савршена воља Божија. (Рим. 12, 2)
О другим: медицинским, социјалним, психолошким и иним, аспектима овог питања нисам се бавио. Само бих рекао да сваки свој поступак Божијим мјерама мјеримо и у свему савјет мудрог Апостола да слиједимо и да знамо да ”све што није од вјере, гријех је.” (Рим. 14, 23)