Рим. 6, 18-23
Толике године сам свештеник и још пуно више од тога слушам, читам и размишљам Светим писмом па ме, опет, радосно, изненади рој нових и благодатних мисли које из њега извиру. Ево, узмите ријечи светог апостола Павла из 6. главе Посланице Римљанима, 18-23, и удубите се над њима. Апостол свети подигнуће ваш дух и оснажити га. Јер свети апостол Павле нас, хришћане, високом мјером мјери и издиже нас изван и изнад окружења, рачунајући да смо друкчији и бољи од других.
Апостолско слово почиње овим ријечима: „Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности“. (Рим, 6, 18)
„Ослободивши се гријеха“- пусте среће! Јесте, они којима је Апостол ове ријечи упућивао, они су се, заиста, били ослободили гријеха и постали, за себе, и окружење своје, потпуно „нова твар“. (2. Кор. 5, 17) Нажалост, ми се нисмо ослободили гријеха; многи робујемо гријеху и многи од нас, у најбољем случају, боримо се и носимо се некако са гријехом у вјери и нади да ће Господ, и слабашан наш отпор, и немоћну борбу нашу са гријехом примити и на спасење наше прихватити.
Кад се већ нисмо ослободили гријеха, онда, бар, с Апостолом нашим, као потпором, да видимо на што смо, призвањем својим, као хришћани, позвани.
Цијела 6. глава Павлове Посланице Римљанима позив нам је на озбиљност и на вредновање свега око нас мјером Господњом. На првом мјесту, преврједновање нашег поимања слободе. Као хришћани, под тим појмом би требало да мислимо и подразумијевамо нешто сасвим друго него нехришћани. Ако и ми слободу доживљавамо као право на све и свашта, отворен рачун на разузданост сваке врсте, онда се не варајмо – нисмо хришћани. Хришћанинова слобода није слобода на гријех него слобода од гријеха. „Ми који умријесмо гријеху – вели свети апостол Павле – како ћемо још живјети у њему? Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт се његову крстисмо. Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос уста из мртвих славом Очевом и ми ходили у новом животу.“ (Рим. 6, 2-4) „Тако и ви смарајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу Господу нашем.“ (Рим. 6, 11)
Хришћанско вредновање слободе нам говори да неко може бити окован оковима и букагијама а ведар и слободан као птица небеска; а неко – као што и сами знате – може бити, на очи, слободан и уважаван; с најугледнијим људима ходити и дружити се; може власт имати и другима судбине кројити, а овамо, у мрачним понорима својим, робовати, јечати и у мукама, са црвима и змијуринама леденим, се ваљати. Шта човјеку вриједи што, на изглед, слободно ходи, а кад год се са самим собом сретне, кад га црни мрак окружи а савјест оплете, он се сковрчи и у мукама јечи. Радије би, мученик, своју, тобожњу, слободу за тешке гвоздене окове дао, да душу своју олакша. Многи, на крају крајева, тако и учине: године и године послије учињеног злочина пођу и пријаве се па се сви око њих у чуду нађу с каквим су моралним чудовиштем живјели.
Зато понављам: слобода нас, хришћана, није слобода проста ни простачка, путена и приземна; то је слобода виша и узвишенија. На то нас и Господ наш неопозиво учи. Тим позивом на вишу, и суштинску, слободу Гспод је отварао очи онима који су му повјеровали. „Ако ви останете у науци мојој – вели Господ – заиста сте моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити. Одговорише му: Ми смо сјеме Аврамово, и никад ником нисмо робовали. Како ти говориш: Постаћете слободни. Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех, роб је гријеху.“ (Јн. 8, 31-34)
Хришћане свога доба, када се свијет на робове и господаре дијелио, апостол Павле учи да није важан спољашњи човјеков статус. „Сваки нека остане у оном звању у коме је призван. Јеси ли призван као роб? Немој да се бринеш, него ако и можеш постати слободан – вели он – радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је је призван као слободњак, роб је Христов.“ (1. Кор. 7, 20-22) Спољашње је споредно, суштина је унутра. „Купљени сте скупо – вели свети апостол Павле – не будите робови људима.“ (1. Кор. 7, 23)
Ове данашње „слободаре“ разгаћене и разуларене, који тако дрско и безочно грјешну своју морбидност на све стране излажу, препознао је, давних дана, свети апостол Петар, пореди их са изворима безводним и облацима олујом гоњенима, који, говорећи надувене и сујетне ријечи прелашћују на тјелесне жеље и разврат, обећавајући слободу а сами су робови покварености. „Јер од кога је ко побијеђен, томе и робује,“ (2. Пт. 2, 17-19) потврђује свети апостол Петар ријечи свога Учитеља.
Ма какав гријех, мали или велики, ако му се допустимо, њему робујемо. „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“, (1. Кор. 6, 12) говори за себе свети апостол Павле. Не дам да јело овлада мноме, јер ће ме поробити, удебљати, шећером и холестеролом докрајчити. Не дам да ме пиће освоји, јер ћу, савладан пићем, постати и смијех и страшило људима. Не дозољавам ни отрову, дувану, да ме пороби јер ћу и себе и своје око себе отровним димовима полагано убијати. Да не говоримо о којекаквим другим гријесима и чудима чији су отровни плодови јачи и убитачнији.
Господ нас је на слободу позвао. „Господ дријеши свезане.“ (Пс. 146, 7) „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“, (Мт. 11, 28) вели Господ. „Сви који сте натоварени тешким бременом свих грехова и грехова свега света и претешким страхотама смрти; који до очајне малаксалости духа осећате грешност своју и грешност свих људи“. (Св. Јустин Ћелијски) „Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.“ (Мт. 11, 29-30) Позива нас Господ и вели нам: „Скинућу бремена тешка са душа ваших, самоубилачко бреме греха и свестравично бреме смрти и … душу вашу одморићу одмором свеблаженим.“ (Св. Јустин Ћелијски)
„Господ скида с човека јарам греха, али меће на њега јарам љубави. Први је тежак, други је лак, јер га са човеком увек носи сам човекољубиви Господ.“(Св. Јустин Ћелијски) „Хоћеш ли слободу -вели нам свети наш Владика Николај – онда прво ослободи себе самог. Ако не победиш себе, ти ћеш свима осталим напорима успети једино да ускачеш из једне тамнице у другу, из једног кавеза у други”.
У ово наше лудо данашње вријеме, морамо бити буднији и опрезнији него, чини ми се, хришћани претходног доба и прошлих времена. У данашње доба се прелама: с Христом или с Антихристом. У задњих 20 година више је хришћанских моралних норми поништено и погажено него вијековима прије тога. Ни у најгорем, кошмарном, сну нисмо могли помислити да ће доћи вријеме да дуподери, како и Гаврило Венцловић назива, издејствују да њихове настране везе буду на раван брака уздигнуте и да ти исти, који на најосновније законе Божије о плођењу и рађању насрћу, ти исти да траже да им се дјеца у посвајање дијеле.
Они што разарају све оно што нам је на срцу и што је нама, хришћанима, свето, чине то оружјем у целофане демократије и слободе умотаним. Слободом нас поробљавају. Научили су већ данашњег плиткоумног човјека да више никаква ограничења не прихвата. „Човек је мера свих ствари видљивих и невидљивих.“ (О. Јустин Поповић)
Упртио се човјек да Божију вољу крши и законе Божије насилно прекраја. За сваки свој гријех, за свако грешно и силеxијско „ширење граница слободе“ људи се на своја „права“ позивају. Чим какво морално питање – судбинско питање на којем ова цивилизација почива – дође судијама највишег земаљског суда на одлуку и пресуду, крштен човјек да се за главу ухвати јер се зна да ће, људским грјешним умом срочени и људском грјешном руком писани Charter of Rights – Карта права – у помоћ позвана бити и да ће се Закон Господњи погазити. Отуда је наша хришћанска одговорност да свуда, гдје год нам наша слабашна моћ допушта, станемо у одбрану Закона Божијег и од Бога дароване нам слободе и упремо своје снаге да моћ Нечастивог ограничимо и његову страховладу одложимо. „Ово говорим и свједочим у Господу да више не живите као што живе остали незнабошци у празноумљу своме, помрачених мисли, отуђени од живота Божијега, због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога.“ (Еф. 4, 17-18)
На ваги смо: плата за гријех је смрт а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашем. (Рим. 6, 23)