”Не може нам нико ништа”

allsaints-01

”Не може нам нико ништа; јачи смо од судбине”, слови једно стихоклепаније, веле, ”народно”.


Овом имбецилном сочињенију вратићу се касније.


Оно ме је подстакло на размишљање, шта се збива с онима који се ускопите па, у глупости својој, стварно повјерују да им ама баш нико ништа не може. Кад се малени црв, човјечуљак, надме до прскања па почне и самог Господа Бога да изазива и вријеђа.


Сваки гријех је изазивање Бога, али има гријеха над гријехом и безумља над лудошћу. Безумље је кад тај црв смрдљиви, човјечуљак, директно и јавно – далеко било! – изјави: ”Ни Бог ми ништа не може; јачи сам и од њега.”


У Светом писму Старог завјета налазимо један такав случај. ”Четрнаесте године царовања Језекијина – приповједа Свети Пророк Исаија – подиже се Сенахирим цар Асирски на све тврде градове Јудине и узе их.” (Ис. 36, 1) Опколи он и Свети град. О свом походу, и успјесима, док их је било, оставио је и он запис. Тај запис археолози су пронашли и у музеј похранили.


О свом паду, и грозној смрти, разумије се, није стигао слово да остави.


Вели он да је Језекију затамничио ”као птицу у кавезу”. И прича, даље, како је куле около града подигао и на градске капије земљу навалио да нико жив из града изићи не може. Све то о чему он слови читамо и у Светом писму. Слова се слажу и у томе да му је понижени цар Језекија велике понуде послао, молећи га да поштеди животе њихове. ”И даде цар Језекија све сребро што се нађе у дому Господњем и у ризницама царскога двора.” (2. Цар. 18, 15)


Ништа помогло није; силник се није дао умилостивити.


Изасла он посланике своје да Језекији и народу његовом, између многих чарки и увриједа, и помињања да ће своју нечист јести и мокраћу пити, (2. Цар. 18, 27) дословно његову ријеч пренесу: ”Немојте да вас наговори Језекија да се поуздате у Господа, говорећи:Господ ће нас избавити, и овај се град неће дати у руке цару Асирском. Не слушајте Језекије.” (2. Цар. 18, 30-31) ”А и књигу написа ружећи Господа Бога Израиљева и говорећи на њ ријечима: Као што богови народа земаљских нијесу избавили својега народа из мојих руку, тако неће ни Бог Језекијин избавити народа својега из мојих руку.” (2. Дн. 32, 17)


”А кад то чу цар Језекија, раздрије хаљине своје и веза око себе костријет, па отиде у дом Господњи.” (2. Цар. 19, 1) У претешкој невољи, посла људе своје пророку Господњем Исаији да му кажу како силник ”ружи Бога живога и да га вријеђа ријечима.” (2. Цар. 19, 4) Замоли Пророка да се Богу за њих моли, еда их само Он избави. Господ чу вапаје понижених и узврати им милошћу својом. Мада је Господ наумио био да асирским царем казни грешни народ свој, Он ипак није хтио увреде лицу својему да допусти. ”Неће ући у овај град, нити ће бацити амо стријеле.” (2. Цар. 19, 32) ”Јер ћу бранити тај град и сачуваћу га себе ради и ради Давида слуге својега. И исту ноћ анђео Господњи изиде и поби у околу Асирском сто и осамдесет и пет тисућа; и кад усташе ујутру, а то све сами мртваци.” (2. Цар. 19, 35)


А шта се догоди са силним Сенахаримом, који се подиже да вријеђа Господа Бога?


Он се врати одакле је и дошао био, ”и кад се клањаше у дому Нисрока бога својега, Адрамелех и Сарасар, синови његови, убише га мачем.” (2. Цар. 19, 37) 


Из тмина и дубина Старога завјета ево нас у дане ове, богоборне.


Призивам у ваше сјећање васионски брод ”Challenger” – ”Изазивач”. Распуче се, горе од бундеве, 73 секунде након свог десетог лансирања, 28. јануара 1986. године. Овај ”Изазивач” требало је небеса и поднебесје Божије да пара и рови. А кога другог до ли Господа Бога да изазива?


Другом једном изазивачу била је накана да, ровећи воде Божије, Творца тих вода да изазива. Пред поривање тог чудовишта од брода, ”Титаника”, упиташе главног његовог конструктора о безбједности његовој. ”Ни Бог га потопити не може”, био је његово одговор. Чудовиште није дуго пловило; санта леда га је преполовила.


Глупост је људска бесконачна.


Понесен тренутном славом и опијен моћи варљивом, човјек зна да од ђавола му дошапнути безобразлук јавно обзнани. На интернету лако се све те глупости нађу, као што сам их и сам тамо нашао.


Тако, Танкредо Невес, бразилски предсједник, јурећи предсједништво над том, Божијом, земљом, у жару предизборне кампање, одвали да ако добије 500,000 гласова, ни Бог га неће моћи с тог положаја помјерити. На дан пред инаугурацију, разбоље се, јадник, и оде.


Многима је, свакако, познат изазов једног од ”Битлса”, несрећног Џона Ленона. Одбацивши Христа и хришћанство за неки култ азијски, он јавно изјави: да је Хришћанству крај дошао; нестаће. Он у то нимало сумњао није. ”Христос је био О.К, али наука његова сувише је проста. Данас ми смо популарнији од њега.” То је рекао 1966. године. Није ни он, несрећник, дуго изјаве давао.


Мерилин Монро, кад јој је Били Грам Христа поменуо, узвратила је дрско: Не треба ми тај твој Христос.” Само је још седам дана, послије те дрскости, живјела.


Оваквих примјера људске осионости има безброј.


Да се вратимо нашим ђилкошима и њиховом ”Не може нам нико ништа; јачи смо од судбине.”


Нама се већ одавно ништа добро не догађа, а сад нас је страшна трагедија задесила. Нема људске ријечи која ову катастрофу обухватити може. Од ове несреће која нас је, љета Господњег 2014, походила, никада се опоравити нећемо.


Сад сви погледе у Небо упиремо. Ми, који са Небом молитвено зборимо, питамо Господа нашег: ”Докле ћеш се, Господе, једнако гњевити, јарост Твоја горјети као огањ?” (Пс. 79, 5) А они, други, који су с Богом, давно, ”раскрстили”, и они се, у чуду, питају: Зашто, Боже, коме смо то ми скривили?”


А ја бих им ово одговорио: Навео сам само неколико примјера изазивања Бога на личном, људском, плану, и на нешто ширем, колективном. Претраживао сам своје, крхко, знање и на овом кугли земаљској нисам нашао народ који Бога изазива на начин, и у мјери, у којој то несрећни српски народ чини. Питао сам се и све око себе питам: Има ли и једног језика људског на којем се Бог – далеко било! – псује колико на српском? Псовка Бога у народу српском постала је узречица. Човјек опсује Бога онако, уз разговор, а да тога ни свјестан није. И опет питање: Ко би могао избројати из колико се прљавих уста српских, у једном једином дану Божијем, излије псовки на лице Божије? Пресветој Богородици, Мајци Божијој, клети Србин даноноћно, и безочно, мачем пробада срце њено, псујући Њу и Сина Њеног.


Ево одговора на питања: Једном се та страшна бујица прљава морала обрушити на главе псовача.


”Не може нам нико ништа; јачи смо од судбине.”


Та опскурна пјесмица била је замишљена као љубавна. Двоје се ”воледу”; ко им шта може. ”Могу само да нас мрзе, они што нас не воле”, слови даље то стихоклепаније. Међутим, ова имбецилна пјесмица надрасла је себе и постала нека врста химне имбецилне. Кад се ђилкоши ”поднапију вина”, замућених погледа и замрачених умова, крену, ко међеди, да се њишу и повијају у ритму те њихове химне.


А Бог, ћути и гледа, док му, једном, прекипило није.