Има ли основе трицама људским, приматским?

Andrej_Rublev_001

Мк. 10, 32-45

Ево нас (Мк. 10, 32-45) пред одговором на питање које може себи, и другима, поставити сваки хришћанин, од римског папе, који својом надменошћу и самог Бога са земље одгони, до необразованог чобанина, који не мора да зна ни како да се потпише. Питање је: ко је први од људи те да се може и самоме Богу примаћи? Ово поставише Христу двојица браће, апостоли Јаков и Јован, синови Заведејеви, у нади да ће им Он, као пријатељ њихов и њихове куће, одговорити да су они ти којима та част припасти може. Рекоше му: „Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други са лијеве, у слави твојој“. (Мк. 10, 35) „И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.” (Мк. 10, 41)


Ово питање двојице, Христу најмилијих, ученика изазвало је срдњу осталих апостола. Питање првенства, које упорно поставља епископ Римске цркве, папа римски, изазива срдњу столећима. Тиме је римски папа изазвао свађу и проузроковао раскол, који се скоро неће превазићи. Да се слушала ријеч Божија, до свега тога није морало доћи. Какав је одговор Господ дао својим најмилијим ученицима, дао би и сваком другом, па и римском папи, да Га је хтио слушати. „Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.“ (Мк. 10, 42-44)


Ево одговора о папском примату. Јасно нам је да наметање римског папе за врховног газду цијеле Цркве није у духу Христове науке и не може Богу по вољи бити.


Но, да ми оставимо римског папу и висока питања црквена па да се вратимо у своје окружење и да, у границма у којима се ми крећемо, видимо колико и како се овај Христов одговор на нас односи. Са прешироког и непрегледног поља цијеле Цркве да се ограничимо на уски простор наше црквене заједнице и Христове ријечи о служењу свима прилагодимо околностима у којима ми живимо. Сваки од нас обавезан је Христовом наредбом, а први међу нама, они које ми бирамо да, као најбољи између нас, предстоје нам и предводе нас, обавезнији су прије свију да чују Христа кад захтијева да се смире, снизе и понизе, ако треба, испред свих и зарад свакога.


Кад Господ нешто захтијева, Он први да примјер којим покаже и докаже да није немогуће Његов захтјев спровести. За себе вели да: „Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Мк. 10, 45) Апостол Павле за Христа вели да се он понизио, узевши обличје слуге. (Флп. 2, 7)


Није ли Господ, у најодсуднијим тренуцима, пред своје страдање, опрао ноге свима апостолима. Тиме је показао да је то једна од најважнијих порука коју су апостоли морали добро урезати у свијест. „Ви ме зовете Учитељем и Господом; и право велите, јер јесам – вели им. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао примјер да, као што ја учиних вама, и ви чините.“ (Јн. 13, 13-15)


Они које ми бирамо да нас воде и предводе, морају да буду спремни на жртву. У супротном, боље да се не прихватају посла ако му нису дорасли. Израз: службеник црквени, изведен је из појма служити а не од којег другог.


У најширим посљедицама посматрано, не постоји власт него само служба другима у љубави. И при свему томе, не може се очекивати никаква захвалност ни од кога до ли од Бога. Апостол Павле вели за себе да он служаше Господу са сваким смирењем. Плата му бијаху многе сузе и напасти које га снађоше. (Дап. 20, 19)


Ревнитељи црквени и службеници не само да не смију очекивати празну људску славу и захвалност, него морају да буду спремни на сваку жртву, поругу и биједу. Да буду „дежурни кривци“ за све, како се то, данас, каже. На све то не смију се освртати јер се подразумијева да сваки од њих зна какве се дужности примио. И послије свега, када се све сврши што је на реду било, Господ упућује да се каже: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.“ (Лк. 17, 10)


„Ништа не чините из пркоса, за празну славу, савјетује Апостол, него смирењем сматрајте један другога већим од себе.“ (Флп. 2, 3) Имало је у свакој Цркви славних и „незамјенљивих“, који су вјеровали да послије њих потоп настаје. И дан-данас неки мисле да са њима свијет скончава и силно се брину да кад, како веле, њихова генерација изумре, неће имати ко црквена врата да отвори. Црква Христова је надживјела патријархе и владаре, остала је да траје иза славних и „ненадмашних“ и трајаће и послије наших маленкости, ма колики значај ми сами себи придавали.


Апостоли су питали за себе и за нас; добили су одговор; за своје вријеме и за сва времена, до скончања вијека. „Највећи између вас да вам буде слуга, вели Христос. Јер који се уздиже, понизиће се, а који се понизи, узвисиће се.“ (Мт. 23, 11 и 12)