Лк. 10, 25-37
Свето јеванђеље, Лк. 10, 25-37, нуди нам преобиље тема за размишљање. А једна ми је, у овом моменту најупечатљивија, а то је Христов – и то врло наглашен – позив да се, са знања и размишљања, пређе на дјелање.
Свети јеванђелисти, за нашу духовну ползу, забиљежили су разговор Господа нашег са двојицом људи, који су Христу пришли са истим питањем: шта чинити да се наслиједи живот вјечни? И једног и другог Господ упућује на Свето писмо. Дакле, ако вам је, заиста, до знања шта чинити, одговор вам је већ дат у Светом писму, вели им.
За нас, за наше знање и равнање, одговор Христов је добар повод да се и сами манемо губљења времена са којекаквим, и непотребним, знањима и наукама. Често ми веле људи да читају ову или ону, „јединствену“, књигу, или се баве некаквим медитацијама и духовним техникама, посјећују којекакве „спасоносне“ семинаре и шта вам све знам какве све будалаштине и глупости. И кад ми то говоре, чине то са искреним убјеђењем да су, коначно, нашли тај дуго тражени бисер мудрости са којим све своје проблеме рјешавају. Неки ми, опет, причају како намјеравају надалеко ићи и тај „бисер мудрости“ по прљавим индијским улицама и тибетанским гудурама тражити. Како бих их радо упитао, еда ли су Молитву Господњу – Оченаш научили и у живот преточили; и кад су се задњи пут пред Господом молитвено скрушили. „Очисти, прво, своју авлију“, вели наш народ. Научи, најприје, нешто о својој вјери и испуни бар мали дио наученога и биће ти довољно за читав живот и за спасење.
Иза свих тих „високопарних“ знања и настојања је демон, преварант.
Он жели да човјека, грешног, од његових коријена одвоји, да га из вјере његових предака ишчупа па да га, искоријењеног и ломљивог, ломата и вија по којекаквим наукама и духовним праксама, да би га, на крају, смушеног и смлаћеног, својим демонским канџама заувијек шчепао. Приђе му с лукавим подилажењем, као: “Ти ниси обичан и прост човјек; ти си нешто посебно; та вјера, православна, то је за обичне и просте људе. Ти си необичан и сваке хвале вриједан. Ове тајне којима си ти припуштен, недоступне су обичним смртницима”. Колико их се, браћо моја и сестре, на ову ђавољу удицу гордости упецало и колико их је тако своје душе погубило.
Зато Господ, тако једноставно, упућује свакога од нас на оно што нам је ту, на дохват руке. „Шта је написано у Закону? Како читаш“, (Лк. 10, 26) пита законика, и све нас.
Законик, смјеста, издекламова своје знање. Шта више, као врсан зналац Мојсијевог закона, он саже у једну реченицу сав смисао тога Закона: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом; и ближњега својега као самога себе“. (Лк. 10, 27) Али, тек послије овога долази до преломног обрта, да овај “папагај”, који све зна, у ствари, ништа не зна. Христос му рече да то, што зна, преточи у живот и живи по том знању. „То чини и живјећеш“, (Лк. 10, 28) рече му. Оствари ту једну једину реченицу, испуни те двије кључне Божије заповјести и биће ти довољно да наслиједиш живот вјечни.
Ево и нас пред Господом. То што је Господ рекао законику, то говори и нама. Већина од нас, хришћана, може у овом законику да се препозна и огледа. Како вели Владика Николај: „Многи од нас могу лепо и дуго да говоре о хришћанским врлинама, али је мали број оних који их извршују.“
Православље свето, за разлику од овог протестантског замјешатељства, није вјера знања и теорија, него благодатна вјера дјелања. „Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте“, (Јак. 2, 19) вели свети апостол Јаков. Но ако не постиш, ако се редовно и усрдно не молиш, светом Причешћу са вјером не приступаш, Божију вољу не твориш, немој се заваравати – ниси православац. „Иди и ти чини тако“, у два маха Христос понавља законику. Кад то оствариш, онда дођи по више. Овим Господ „наређује свакоме да испуни ону заповјест Божију коју зна; па кад њу испуни, и сазна другу, наређује му да да испуни и ту другу, па онда трећу и четврту, и тако даље. Он не наваљује тешка бремена на слаба леђа, него према јачини леђа и бреме. То је, у исто време, и страшни укор свима онима између нас, који желе више и више да познају вољу Божију, а не старају се да испуне оно што су већ познали. Нико се неће спасти самим познањем воље Божије него испуњењем“, вели Владика Николај. Кад пред Господа Судију станемо, неће нас Он питати за знање него за дјелање.
Свети апостол Јаков о томе лијепо говори: „Будите пак творци ријечи, а не само слушаоци, варајући сами себе. Јер ако ко слуша ријеч и не твори, он је сличан човјеку који гледа лице тијела својега у огледалу; јер се огледа, па отиде, и одмах заборави какав бјеше. А ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дјела, тај ће бити блажен у дјелању својему“. (Јак. 1, 22-25) Да не заборавимо шта се догоди с оним слугом који у земљу закопа талант и како због тога би бачен у таму најкрајњу. (Мт. 25. глава) „Свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца“, (Мт. 3, 10) упозорава нас Господ. И Он Сам, кад је наишао на неродну смокву, прокле је да се осуши. (Мт. 21, 19)
И за разлику од других, наше слатко Православље не поставља никакве регулативе; у смислу: измоли неки број Оченаша, изговори одређени број круница, и слично томе, и испунио си норму. Вјерно ријечи Божијој, Православље подстиче на непрестано напредовање у дјелу Господњем. (1. Кор. 15, 58). „Ко је много скупио, није му претекло“, (2. Кор. 8, 15) вели свети Апостол. Другим ријечима, никада не можеш рећи да си довољно учинио. „Тако и ви кад свршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“, (Лк. 17, 10) каже Господ.
Труд наш, вели нам свети Апостол, неће бити узалудан. Бог није неправедан па да заборави дјело наше и труд љубави коју показујемо за Име Његово. (Јевр. 6, 10) „А желимо – по ријечима Апостоловим – да сваки од вас покаже ту исту ревност ради остварења наде до краја, да не будете лијени, него да подражавате оне који вјером и истрајношћу насљеђују обећања.“ (Јевр. 6, 11-12)